RS59918B2 - Nazalna praškasta formulacija za tretman hipoglikemije - Google Patents

Description

Opis

Polje pronalaska

[0001] Ova aplikacija se odnosi na praškastu formulaciju koja sadrži glukagon za nazalnu primenu, koristnu u tretmanu hipoglikemije a posebno u tretmanu teške hipoglikemije.

Aplikacija se dalje odnosi na postupak za izradu ove praškaste formulacije i na uređaje i postupke za korišćenje praškaste formulacije.

Poreklo pronalaska

[0002] Dijabetes je dostigao razmere epidemije u velikom delu zapadnog sveta i predstavlja ozbiljnu i rastuću brigu za javno zdravlja u mnogim razvijenim ekonomijama. Globalno, ima odprilike 285 miliona ljudi sa dijabetesom a očekuje se da ovaj broj dostigne 438 miliona do 2030. (IDF Diabetes Atlas, 2009.)

[0003] Dijabetične komplikacije su obično povezane sa hroničnim porastom nivoa glukoze u krvi (hiperglikemija), što za rezultat ima bolesti srca, bubrega i očiju, amputacije i neurološka oštećenja. Nažalost, javljaju se veoma stvarne i ozbiljne komplikacije povezane sa upotrebom lekova koji se koriste za lečenje hiperglikemije povezane sa dijabetesom. Jedna od najčešćih komplikacija tretmana korišćenog za smanjenje nivoa šećera u krvi je hipoglikemija (niska vrednost šećera u krvi), najčešća kod pacijenata tretiranih sa insulinom (to jest, sve osobe sa dijabetesom tip 1 i približno 30% pacijenata sa dijabetesom tip 2), ali takođe kod pacijenata sa dijabetesom tip 2 koji primaju sulfonilureu kao terapiju. Zaista, da ne postoji barijera u vidu hipoglikemije, ljudi sa dijabetesom bi verovatno mogli da imaju normalne vrednosti glukoze u krvi i na taj način izbegnu komplikacije povezane sa hiperglikemijom (Cryer, 2002).

[0004] U zavisnosti od težine epizode, hipoglikemija izaziva širok spektar fizičkih problema počevši od slabosti, vrtoglavice, znojenja, osećaja hladnoće i gladi do mnogo ozbiljnijih simptoma uključujući zamagljen vid, promenu ponašanja, konvulzije, komu pa čak i smrt. Pored fizičkih efekata hipoglikemije, javljaju se značajni psihološki efekti uključujući zbunjenost, strah od naredne epizode, visoke nivoe anksioznosti i niske nivoe ukupnog zadovoljstva što negativno utiče na kontrolu glukoze i kvalitet života (Deary, 2008).

[0005] Teška hipoglikemija kod osoba pri svesti treba da se tretira oralnim unošenjem ugljenih hidrata, preferirano kao što su tablete glukoze ili slično. Kod teške hipoglikemije kod pojedinca bez svesti koji se nalazi izvan bolnice, preporučeni tretman je injekcija 1 mg glukagona intramuskularno (IM) ili subkutano (SC). Za tešku hipoglikemiju kod pojedinca bez svesti u prisustvu profesionalne medicinske pomoći i mogućnosti intravenske primene, preporučena je primena dekstroze intravenski. U svim slučajevima, kada se hipoglikemija ponovi, pacijentu treba da se omogući davanje ugljovodonika oralno do potpunog oporavka i da se spreči ponavljanje hipoglikemije.

[0006] Glukagon, visoko efikasan tretman za tešku hipoglikemiju kako u bolnici tako i van nje, je u sadašnjim okolnostima raspoloživ jedino kao prašak koji mora da se izmeša sa razblaživačem neposredno pre primene u obliku injekcije. I pored toga što je ovo procedura koja je relativno jednostavna za ljude sa dijabetesom koji primaju insulin, oni je sami ne primenjuju zato što, po definiciji, teška hipoglikemija je hipoglikemična epizoda u kojoj je pacijentu potrebna asistencija treće strane (Cryer, 2009). Za bilo koju ne-medicinsku osobu koja se susretne sa hitnom situacijom u kojoj je pacijent sa dijabetesom u hipoglikemičnoj komi ili pati od konvulzija povezanih sa hipoglikemijom, rekonstitucija i davanje injekcije postojećeg injektabilnog glukagona je kompleksna i zastrašujuća procedura prepuna potencijalnih grešaka.

[0007] Zaista, australijski istraživači su objavili studiju u kojoj su roditelji dece i adolescenata sa dijabetesom koristili jedan od postojećih raspoloživih kitova glukagona (GlucoGen Hypokit, Novo Nordisk) u simuliranim situacijama hitnosti (Harris i saradnici, 2001). Svaki roditelj je upitan da zamisli da je u situaciji da je 03,00h i da im je dete u nesvesti. Tada im je dat neotvoreni kit glukagona za hitnu pomoć i traženo je da primene lek na umotano parče mesa koje predstavlja butinu. Mala grupa od 11 zdravstvenih profesionalaca za dijabetes (pet endokrinologa i šest edukatora za dijabetes) je imala ulogu surogata kontrole.

[0008] Od 136 roditelja koji su učestvovali u studiji, 106 su bili roditelji tinejdžera sa prosečnim trajanjem dijabetesa od 4.7 godina a 30 su bili roditelji mlađe dece sa prosečnim trajanjem dijabetesa od 2.4 godine. Preko 90% je prijavilo da su prethodno upućeni u upotrebu glukagona. Ukupno 69% od ovih roditelja se suočilo sa teškoćama u rukovanju postojećim kitom glukagona za hitnu upotrebu. Teškoće su se sastojale od problema sa otvaranjem pakovanja, uklanjanja omotača igle, mešanajem sastojaka i nameštanja igle. U proseku, ovim roditeljima je bilo potrebno 2 minuta i 30 sekundi da završe proceduru (u rasponu od 30 sekundi do > 12 minuta). Pored toga, 6% nije uspelo da da injekciju a 4% učesnika je injektovalo samo vazduh ili samo razblaživač. Nasuprot tome, stručnjaci za dijabetes su izveli proceduru za 1 minut i 17 sekundi (raspon 1-1.75 minuta). Broj grešaka uočen u ovom primeru roditelja je uznemiravajući posebno zbog činjenice da je to bila samo simulacija a ne prava hitna situacija.

[0009] Teškoće povezane sa upotrebom kita glukagona za hitnu upotrebu su potvrđene u nedavnom izveštaju Instituta za bezbednu medicinsku praksu (ISMP) Canada (ISMP Canada Safety Bulletin, 2010). ISMP izveštaj iz septembra 2010. dokumentuje tri odvojena incidenta u kojima je primenjen samo razblaživač, bez glukagon praška koji je trebalo da se rekonstituiše sa razblaživačem pre primene. Ovo je imalo za rezultat potpuni neuspeh primene namenjene doze glukagona osobama sa teškom hipoglikemičnom krizom i, u skladu sa izveštajem, dovelo do povrede pacijenta u jednom slučaju.

[0010] Sprovedena je anketa telefonom sa 102 pacijenta sa dijabetesom tip 1 da se utvrdi njihovo mišljenje o trenutno raspoloživim kitovima glukagona za hitnu upotrebu (Yanai, 1997). Većina pacijenata (67%) je izjavila da bi radije primenili glukagon intranazalno da je bio dostupan a ukupno 82% ovih pacijenata je pretpostavilo da bi članovi porodice, nastavnici i kolege radije primenili hitnu terapiju intranazalno. Isto tako, kod profesionalaca hitne službe koji su često prvi pozvani da pruže pomoć pacijentu koji pati od epizode teške hipoglikemije, postoji značajna zabrinutost u vezi sa primenom putem injekcije. Osim od upotrebe oštrih predmeta, postoji veoma realan rizik od incidenta izloženosti krvi i uboda iglom i samim tim potencijalna opasnost od zaraze infektivnim bolestima opasnim po život (Leiss J, 2006). U tom kontekstu, neki profesionalci hitne službe su aktivno tražili neinvazivne načine primene, uključujući intranazalno, kao sredstvo da se pojača hitna pomoć pacijentu, poveća bezbednost pacijenta i onoga ko pruža pomoć uz povećanje broja osoba koje pružaju pomoć koji mogu efikasno da odgovore na hitnu situaciju (Curran, 2007).

[0011] Ovakvi stavovi čine jasnim da nedostaje ovaj pristup primene glukagona u hitnim situacijama i da postoji realna potreba za alternativnim pristupima primene glukagona za lečenje teške hipoglikemije.

[0012] Bili su predloženi različiti pristupi za oslobađanje glukagona intranazalonom primenom ali nisu dali rezultate da budu odobreni kao alternativa injekcionom glukagonu. Generalno, ovi pristupi mogu da se podele u dve grupe, onu koja koristi primenu tečne formulacije i onu koja koristi neku vrstu suve formulacije.

[0013] U grupi tečnih formulacija, kompozicije korišćene u Pontiroli (1983), Pontiroli (1985), Freychet (1988), Pontiroli (1989), Pontiroli (1993) i Pacchioni (1995) su sve formulacije koje treba da se rasprše u nos. U skorije vreme, Sibley i saradnici, 2013, izveštavaju o uspešnoj upotrebi injektabilnog glukagona raspršivanjem rekonstituisanog rastvora glukagona intranazalno pacijentu koji nije u bolnici.

[0014] Zbog činjenice da glukagon nije stabilan u tečnom stanju, bilo je potrebno da se tečne kompozicije korišćene u ovim studijama rekonstituišu neposredno pre upotrebe i zbog toga nisu bile idealne za hitnu upotrebu u lečenju teške hipoglikemije. Osim toga, u mnogim od ovih studija, pacijenti su morali da duboku udahnu neposredno nakon doziranja ovih kompozicija. Kako su pacijenti sa teškom hipoglikemijom često u besvesnom stanju ili čak komatozni, od njih se ne može tražiti da duboko udahnu. Zbog toga, ove kompozicije nisu idealne za intranazalnu primenu za tretman teške hipoglikemije i ne prevazilaze izazove injektabilnih formulacija koje uključuju upotrebu igle od strane ne-medicinskih osoba i potrebu da se pripreme pre upotrebe.

[0015] U drugoj grupi, US Patent broj 5,059,587 otkriva praškove za nazalnu primenu fiziološki aktivnih peptida, uključujući glukagon. Kao promoter apsorpcije, ovi praškovi uključuju organsku kiselinu rastvorljivu u vodi.

[0016] Jorgensen i saradnici 1991 su otkrili "praškastu formulaciju glukagona za nazalnu primenu." Otkriveno je da ova formulacija sadrži glukagon, didecil fosfatidilholin (DDPC) i α-ciklodekstrin (a-CD), i objavljeno je da obezbeđuje odgovor u zavisnosti od doze u odnosu na povećanje vrednosti glukoze u plazmi i glukagona u plazmi. U ovoj referenci nisu otkrivene količine koje čine kompoziciju ili postupak za izradu formulacije.

[0017] Jorgensen 1991 formulacija ili HypoGon ® Nasal (NovoNordisk) je identifikovana kao materijal korišćen u više narednih studija, a u jednom od ovih izveštaja je rečeno da formulacija ima kompoziciju glukagon:DDPC: α-CD u težinskom odnosu 5:10:85. U ovim studijama, pokazano je da intranazalna primena Jorgensen 1991 praškaste formulacije na odraslima ispoljava povećanje koncentracije glukoze u plazmi kod odraslih sa hipoglikemijom. U ovim studijama, vrednosti glukoze se povećavaju nakon doziranja da dostignu maksimum približno 30 minuta nakon doziranja. Nasuprot tome, tretman sa injektabilnim glukagonom u ovim studijama dovodi do vrednosti glukoze koje nastavljaju da rastu od vremena primene pa do najmanje 90 minuta (Hvidberg, 1994; Rosenfalck, 1992). Objavljeno je da intranazalna primena Jorgensen 1991 praškaste formulacije na deci sa hipoglikemijom povećava koncentraciju glukoze u plazmi ubrzo nakon doziranja do maksimalne vrednosti 25-30 minuta nakon doziranja, nakon čega vrednosti glukoze opadaju. Nasuprot tome, tretman dece sa injektabilnim glukagonom dovodi do vrednosti glukoze u plazmi koje nastavljaju da rastu u toku najmanje 45 minuta (Stenninger, 1993).

[0018] Sakr, 1996., je objavio poređenje sprej i praškastih formulacija koje sadrže glukagon i dimetil-β-ciklo-dekstrin (DMβCD). Nazalni sprej je izrađen rastvaranjem komercijalnog glukagona u "rastvaraču proizvođača" koji sadrži 2 ili 5% m/v DMβCD. Praškovi su dobijeni sušenjem zamrzavanjem raspršenog rastvora.

[0019] Teshima i saradnici (2002.) su konstatovali da maksimum glukoze u prazmi raste za 1.56 mmol/L (28.08 mg/dL) kod zdravih volontera nakon intranazalne primene praška koji sadrži glukagon i mikrokristalnu celulozu u odnosu 1:69. Takođe su objavili da je praškasti oblik stabilan na 5 i 25 °C u toku najmanje 84 dana. Za intranazalni produkt kod pacijenata sa hipoglikemijom indukovanom insulinom, povećanje od samo 1.5 mmol/L može da bude nedovoljno da se pacijent vrati na normalne vrednosti glukoze u krvi. Pored toga, zapremina praška (to jest, 70 mg za odnos 1:69 u formulaciji) je velika i može da bude preterana za upotrebu sa raspoloživim uređajima.

[0020] Matilainen i saradnici (2008, 2009) su ispitivali stabilnost i rastvorljivost čvrstog stanja glukagon/γ-CD i glukagon/laktoza praškova na povećanoj temperaturi i/ili vlažnosti za do 39 nedelja, i pokazalo se da je stabilnost čvrstog stanja glukagon/γ-CD bolja. Prašak nije korišćen za intranazalnu primenu.

[0021] Endo i saradnici (2005) su izvestili o upotrebi eritritola i kao podloge i kao nosača u inhaleru suvog praška glukagona za pulmonarnu primenu. Prašak je formulisan mešanjem mikroniziranih čestica glukagona i podloga sa većim česticama nosača. Za postizanje alveolarnih naslaga za narednu sistemsku apsorpciju, smanjena je veličina inhalanta suvog praška (DPI) glukagona do prosečnog dijametra mase između 1 i 6 mikrona, mereno analizama laserske difrakcije.

[0022] Onoue i saradnici (2009) su izvestili da dodavanje limunske kiseline u inhaler suvog praška glukagona za pulmonarnu inhalaciju poboljšava osobine rastvaranja, a ne utiče negativno na stabilnost čvrstog stanja. Intratrahealna primena inhalera suvog praška glukagona (50 µg/kg na pacovima) koji sadrži limunsku kiselinu dovodi do 2.9 puta veći potentni hiperglikemični efekat kod pacova, u poređenju sa inhaliranim glukagonom bez limunske kiseline. Otkrića i Endo (2005) i Onoue (2009) se odnose na pulmonarno oslobađanje glukagona. Kako pacijenti sa teškom hipoglikemijom mogu da budu bez svesti ili ozbiljno dezorijentisani, od njih ne može da se očekuje da duboko udahnu i osiguraju pulmonarno oslobađanje. Zbog toga, pulmonarno oslobađanje glukagona nije pogodno za tretman teške hipoglikemije.

[0023] WO 92/16196 otkriva praškaste kompozicije za intranazalnu primenu fiziološki aktivnog sredstva koje sadrži : (a) niži alkil etar celuloze, (b) ciklodekstrin ili njegov derivat i (c) fosfolipid, i opciono podloge kao što su pufer ili vezivno sredstvo. US 2006/0074025 opisuje farmaceutsku formulaciju za intranazalno oslobađanje glukagonu sličnog proteinu-1 (GLP-1), koji sadrži vodenu smešu GLP-1, solubilizirajućeg sredstva, helatora i površinski aktivnog sredstva. US 2011/0237510 otkriva formulaciju koja je sastavljena od šećera kao što je glukoza i surfaktanta kao što je miristoil lizofosfoholin (LMPC) i koja je izrađena da stabiliše i hidrofilne i hidrofobne delove molekule glukagona.

[0024] Ne uzimajući u obzir ove napore, u ovom trenutku ne postoji produkt za pacijente koji koriste nazalni prašak za primenu glukagona za tretman teške hipoglikemije.

[0025] Cilj ovog pronalaska je da obezbedi ovakvu nazalnu praškastu formulaciju.

Kratak sadržaj pronalaska

[0026] U skladu sa prvim aspektom ovog pronalaska, obezbeđena je praškasta formulacija glukagona. Ova praškasta kompozicija uključuje glukagon, β-ciklodekstrin, i fosfolipid surfaktant koji je dodecilfosfoholin i tako je formulisana da se bar deo praška nalazi u fazi koja se karakteriše XRPD mezopikom kako je određeno difrakcijom x-zraka praška. U daljim specifičnim ostvarenjima, praškasta kompozicija se sastoji od:

(a) 5 do 15 mt% glukagona;

(b) 5 do 51 mt% fosfolipid surfaktanta;

(c) 44 do 90 mt% β-ciklodekstrina i

(d) opciono, do 10 mt% organske kiseline male molekulske težine, ili farmaceutski prihvatljive soli njenog estra rastvorljive u vodi.

[0027] U skladu sa drugim aspektom pronalaska, obezbeđen je nazalni aplikator za praškastu formulaciju. Aplikator obuhvata rezervoar praškaste formulacije i praškastu formulaciju u skladu sa pronalaskom koja se nalazi u rezervoaru.

[0028] U skladu sa trećim aspektom pronalaska, obezbeđen je postupak za izradu praškaste formulacije pronalaska. Ovaj postupak obuhvata faze:

(a) formiranje prve smeše glukagona i surfaktanta u vodenom nosaču, pri čemu je surfatkant prisutan u koncentraciji većoj od ili jednako sa kritičnom micelarnom koncentracijom;

(b) dodavanje ciklodekstrina u prvu smešu da se formira druga smeša;

(c) sušenje druge smeše da se formira čvrsta formulacija; i

(d) preradu čvrste formulacije da se izradi ujednačeni prašak, taj ujednačeni prašak uključuje bar deo praška u fazi koja se karakteriše XRPD mezopikom. U specifičnim ostvarenjima, sušenje druge smeše može da se izvrši sušenjem zamrzavanjem ili sušenjem raspršivanjem druge smeše.

Kratak opis slika

[0029]

Slika 1: Koncentracija glukoze u plazmi u mmol/L u odnosu na vreme nakon intranazalne primene na psima doze od 1 mg glukagona preko praškaste formulacije sa težinskim odnosom glukagon:DPC: β-CD od 10:10:80.

Slika 2: Koncentracija glukoze u plazmi u mmol/L u odnosu na vreme nakon intranazalne primene na psima doze od 1 mg glukagona preko praškaste formulacije sa težinskim odnosom glukagon:DDPC: β-CD od 10:10:80.

Slika 3: Koncentracija glukoze u plazmi u mmol/L u odnosu na vreme nakon intranazalne primene na psima doze od 1 mg glukagona preko praškaste formulacije sa težinskim odnosom glukagon:LLPC: β-CD od 10:10:80.

Slika 4: Koncentracija glukoze u plazmi u mmol/L u odnosu na vreme nakon intranazalne primene na psima doze od 750 µg glukagona preko praškaste formulacije sa težinskim odnosom glukagon:D8PC: β-CD od 10:10:80.

Slika 5: Koncentracija glukoze u plazmi u mmol/L u odnosu na vreme nakon intranazalne primene u jednu nozdrvu pasa doze od 750 µg glukagona preko praškaste formulacije sa težinskim odnosom glukagon:DLPG: α-CD od 5:25:70.

Slika 6: Difraktogrami X-zraka praška praškastih formulacija u težinskim odnosima glukagon: DPC: β-CD i glukagon-DDPC-β-CD od 10:10:80.

Slika 7: Prosečne koncentracije glukoze u plazmi kod odraslih osoba sa dijabetesom tip 1 i hipoglikemijom indukonvanom insulinom tretiranih sa intranazalnim i injektabilnim glukagonom.

Slika 8A: Prosečne koncentracije glukagona u plazmi kod dece starosti 12-17 godina sa dijabetesom tip 1 tretiranih sa intranazalnim i injektovanim glukagonom. Puna linija je intramuskularno, isprekidana linija je intranazalno.

Slika 8B: Prosečne koncentracije glukoze u plazmi kod dece starosti 12-17 godina sa dijabetesom tip 1 tretiranih sa intranazalnim i injekotovanim glukagonom. Puna linija je intramuskularno, isprekidana linija je intranazalno.

Slika 9A: Prosečne koncentracije glukagona u plazmi kod odraslih osoba sa (gornja linija) i bez nazalne kongestije (donja linija) i sa kongestijom i pre-tretmanom sa nazalnim dekongestantom (srednja linija).

Slika 9B: Prosečne koncentracije glukoze u plazmi kod odraslih osoba sa (gornja linija) i bez nazalne kongestije (donja linija) i sa kongestijom i pre-tretmanom sa nazalnim dekongestantom (srednja linija).

Slika 10: Primeri uređaja za aplikaciju nazalnih praškastih formulacija (Aptar uređaj).

Detaljan opis pronalaska

[0030] Neke od željenih osobina za intranazalnu praškastu formulaciju sa komercijalnim potencijalom su niže navedene.

<•>Ujednačeno oslobađanje doze pomoću uređaja za intranazalnu primenu

<•>Odsustvo značajne frakcije malih čestica da se spreči nehotična primena u pluća

<•>Adekvatni sadržaj leka da se obezbedi ukupna doza potrebnog leka za postizanje terapeutskog efekta kao jedna doza u jednu nozdrvu

<•>Adekvatni sadržaj leka da se oslobodi ukupna doza od nekoliko desetina miligrama, ili maksimum koji uređaj za oslobađanje omogućava

<•>Adekvatni sadržaj leka i karakteristike apsorpcije da budu efikasni uprkos prisustvu nazalne kongestije koja može da bude povezana sa alergijama ili običnom prehladom

<•>Stabilnost u toku čuvanja pod uslovima sredine za duži vremenski period, poželjno je najmanje 18 meseci

<•>Dobar profil bezbednosti i tolerancije

Prethodni pokušaji za razvoj intranazalne praškaste formulacije su propali zbog jedne ili više traženih osobina.

[0031] Kompozicije opisane u ovom pronalasku su izrađene da zadovolje neke a poželjno je sve od ovih traženih osobina u kompozicijama koje imaju tri zahtevane komponente: glukagon, β-ciklodekstrin i fosfolipidni surfaktant koji je dodecilfosfoholin.

Glukagon i analozi glukagona

[0032] Kako se koristi u specifikaciji i zahtevima ove prijave, "glukagon" se odnosi na polipeptid sekvence

Glukagon može da bude hemijski sintetizovan, izrađen tehnologijom rekombinantne DNK ili ekstrahovan iz prirodnih izvora. Naziv "analog glukagona" se odnosi na varijante ove sekvence koje zadržavaju sposobnost da stimulišu porast glukoze u krvi in vivo ali koje mogu da ponude koristi za farmaceutsku upotrebu kao što su veća aktivnost, veća rastvorljivost ili veća stabilnost.

1

[0033] Primeri analoga glukagona u kojima je jedna amino kiselina prirodne sekvence zamenjena sa alaninom kao i analozi sa višestrukim supstitucijama su otkriveni od strane Chabenne i saradnici, (2014). Primer analoga u kojima su tri amino kiseline modifikovane da se dobije analog glukagona sa pojačanom biološkom aktivnošću je [Lys17,18 , Glu21] glukagon. Zealand Pharma je otkrila višestruke analoge glukagona na primer u US Patentnim prijavama 20140080757, 2014001733, 20130316941, 20130157935, 20130157929, 20120178670, 20110293586, 20110286982, 20110286981 i 20100204105. Objavljeno je da ovi analozi imaju veći afinitet vezivanja za GLP receptor nego za glukagon receptor, ali ipak zadržavaju aktivnost glukagona. Zealand Pharma je takođe započela klinička ispitivanja analoga glukagona za tretman hipoglikemije označenog kao ZP4207. US patentna prijava 20130053310 otkriva druge analoge glukagona korisne u tretmanu hipoglikemije.

Fosfolipidni surfaktanti

[0034] Fosfolipidi su sveprisutne komponente bioloških membrana koje su deo ćelija i tkiva u ljudskom organizmu, uključujući nazalnu mukozu. Najčešće prisutni fosfolipidni surfaktanti u ćelijama su fosfatidilholini i fosfoholini (PC), mada su fosfatidilgliceroli (PG) značajne komponente bioloških membrana.

[0035] PCi i PGi mogu da se koriste u ovde otkrivenim formulacijama. Mogu takođe da se koriste lizofosfolipidi dobijeni od diacil PC ili PG uklanjanjem jedne od acil grupa.

Preferirani fosfolipidi su rastvorljivi u vodi ili zakiseljenoj vodi, mada mogu da se koriste farmaceutski prihvatljivi korastvarači kao što su etanol, dimetilsulfoksid ili N-metilpirolidon ukoliko je potrebno da se poveća rastvorljivost fosfolipida.

[0036] Primeri fosfolipidnih surfaktanata su dodecilfosfoholin (DPC), 1,2-didecil-sn-glicero-3-fosfo-holin (DDPC ili "didecilfosfatidilholin"), 1-didekanoil-sn-glicero-3-fosfoholin (LLPC ili "lizolaurilfosfatidilholin"), 1,2-dioktanoil-sn-glicero-3-fosfoholin (D8PC ili "dioktanoilfosfatidilholin") i 1,2-dilauroil-sn-glicero-3-fosfo rac-glicerol) (DLPG ili "dilaurilfosfatidilglicerol").

[0037] Preferirani fosfolipidni surfaktanti su oni koji u koncentraciji korišćenoj u toku proizvodnje praškaste formulacije formiraju micele, pre nego bislojeve. Ovo uključuje DPC, DDPC, LLPC i D8PC, ali ne DLPG.

[0038] Generalno, formiranje micela nasuprot bislojevima može da se predvidi na osnovu strukture fosfolipidnih surfaktanata, koju čine dva ili tri dela: vodeća grupa-holin koji sadrži fosfor ili glicerol, opciono glicerol osnova i jedan ili dva acil lanca. Dužina acil lanca i broj acil lanaca po molekuli su važni za određivanje da li određeni fosfolipid formira micele ili bisloj. Kada je prisutan samo jedan acil lanac kao u DPC i LLPC koji imaju 12 atoma ugljenika u jednom svom acil lancu, verovatno će se formirati micele dok će se bislojevi formirati kada je dužina acil lanca manja od 14. Diacil fosfolipidi sadrže dva acil lanca po molekuli. Kada je dužina lanca svakog lanca manja od 12, tendencija je da formiraju micele. DLPG, DDPC i D8PC su diacil fosfolipidi. DLPG sadrži 12 ugljenika po acil lancu i formira bislojeve. DDPC sadrži 10 ugljenika po acil lancu. On formira bislojeve ili micele u zavisnosti od koncentracije (Marsh, 1990). D8PC sadrži 8 ugljenika po acil lancu i uglavnom formira micele.

[0039] U specifičnim ostvarenjima pronalaska, formulacija sadrži jedan tip fosfolipidnog surfaktanta. U drugim ostvarenjima, komponenta fosfolipidnog surfaktanta formulacije može da se izradi od smeše fosfolipidnih surfaktanata uključujući, na primer, kombinaciju bilo koja dva, tri ili četiri od prethodno navedenih surfaktanata.

Ciklodekstrini

[0040] Ciklodekstrini kao klasa su sastavljeni od 5 ili više α-D-glukopiranozid jedinica vezanih 1->4, kao u amilozi (skrob). Međutim, kako je korišćeno u ovoj prijavi, naziv "ciklodekstrini" se odnosi na češće prisutne i uobičajene ciklodekstrine koji sadrže šest, sedam ili osam ostataka glukoze u prstenu stvarajući oblik kupe, to jest:

<•>α (alfa)-ciklodekstrin: molekula prstena od 6-članova šećera

<•>β (beta)-ciklodekstrin: molekula prstena od 7-članova šećera

<•>γ (gama)-ciklodekstrin: molekula prstena od 8-članova šećera

[0041] α-CD se koristi u praškastoj formulaciji (HypoGon® Nasal) Novo Nordisk u kliničkim ispitivanjima (Stenniger and Aman, 1993; Rosenfalck, 1992). Objavljeno je da je rastvorljivost α-CD u vodi približno 5 mt%.

[0042] Dva druga ciklodekstrina, jedan sa rastvorljivošću u vodi manjoj od one za α-CD (βCD, 1.85 mt%) i drugi sa većom rastvorljivošću u vodi nego α-CD (HP β-CD) su takođe pogodni za upotrebu u kompozicijama iz pronalaska, kao i γ (gama)-ciklodekstrin koji je potpuno rastvorljiv u vodi.

[0043] Ciklodekstrini u kompozicijama iz pronalaska deluju kao punioci, a takođe se vezuju za površinu nazalne mukoze i pomažu u apsorpciji glukagona. Nakon oslobađanja u nozdrvi, glavni deo sastojka, to jest (90% do 70% težine), ciklodekstrin pomaže prašku da se veže za površinu mukoze. Što je ciklodekstrin manje rastvorljiv, očekuje se da prašak bude fizički muko-adhezivan. Na osnovu osobina rastvorljivosti ciklodekstrina, očekuje se da se mukoadhezivnost smanjuje po redu β-CD > α-CD > HP β-CD. Zbog navedenog, najpoželjniji punilac je β-CD.

[0044] Ciklodekstrini iz pronalaska mogu da se koriste pojedinačno ili kao smeše bilo koja dva ili više ciklodekstrina.

Praškasta formulacija

[0045] Praškasta formulacija iz pronalaska sadrži tri sastojka, glukagon, fosfolipidni surfaktant i ciklodekstrin u količinama koje su efikasne da obezbede terapeutsku količinu glukagona u količini praška koja može da se primeni u jednoj dozi u jednoj nozdrvi. U specifičnim ostvarenjima, praškasta formulacija se sastoji od:

(a) 5 do 15 mt% glukagona;

(b) 5 do 51 mt% fosfolipidnog surfaktanta;

(c) 44 do 90 mt% ciklodekstrina i

(d) opciono, do 10 mt% organske kiselie male molekulske težine ili farmaceutski prihvatljive soli njenog estra rastvorljive u vodi.

[0046] Kao što je pokazano u niže datim primerima, praškasta formulacija ovog tipa ima odlične osobine kada se koristi za primenu glukagona intranazalno, dok sličan set sastojaka u Jorgensen 1991/Rosenfalck 1992/HypoGon® Nasal produktu nije dao uporedive rezultate i očigledno je napušten nakon početnog testiranja na ljudima.

1

[0047] Na osnovu različitih opisa u tehnici, veruje se da je Jorgensen 1991/Rosenfalck 1992/HypoGon® Nasal produkt sadržavao glukagon, DDPC i alfa-CD u težinskom odnosu od 5:10:85. Nema informacija o tome kako su ovi sastojci kombinovani. Prema tome, direktno poređenje ove formulacije sa formulacijom iz pronalaska nije moguće. Međutim, raspoloživi rezultati za svaku formulaciju ilustruju činjenicu da su formulacije različite. Važno je da je formulacija opisana u Jorgensen 1991/Rosenfalck 1992 primenjena u podeljenoj dozi tako da se po pola doze primenjuje u svaku nozdrvu. Mada ovo može relativno lako da se izvede u toku kliničkih ispitivanja, u uslovima realne upotrebe ovo značajno komplikuje tretman spasavanja za ne-medicinsko osoblje u lečenju epizode teške hipoglikemije zato što zahteva primenu dve doze spasonosnog leka. Takođe je zabeleženo kijanje kod 50% tretiranih pacijenata, što je mnogo više nego što je uočeno (manje od 2%) sa formulacijom opisanom u ovom pronalasku.

[0048] Objavljeno je da intranazalna primena Jorgensen 1991 praškaste formulacije na odraslima pokazuje povećanje koncentracije glukoze u plazmi kod odraslih osoba sa hipoglikemijom. Kod zdravih odraslih osoba sa hipoglikemijom indukovanom insulinom porast vrednosti glukoze u krvi dostiže plato za približno 45 minuta nakon doziranja.

Nasuprot tome, tretman sa injektovanim glukagonom u ovoj studiji je pokazao da vrednosti glukoze nastavljaju da rastu od vremena primene pa sve do bar 90 minuta (Hvidberg, 1994). U drugoj studiji izvedenoj sa odraslim osobama sa dijabetesom tip 1 i hipoglikemijom indukovanom insulinom, vrednosti glukoze rastu nakon doziranja i dostižu plato za približno 30 minuta nakon intranazalnog doziranja u poređenju sa bar 90 minuta za injektovani glukagon (Rosenfalck, 1992).

[0049] Nasuprot profilu glukoze uočenom sa Jorgensen 1991/Rosenfalck 1992 formulacijom, rezultati dobijeni sa praškastom formulacijom opisanom u ovom pronalasku pokazuju da koncentracije glukoze u plazmi nastavljaju da rastu u toku najmanje 90 minuta nakon doziranja (Slika 7, linija na dnu). Kako je pokazano, ovo je uporedivo sa rezultatima dobijenim sa intramuskularnim glukagonom u toku istog vremenskog perioda (Slika 7, linija na vrhu).

[0050] Objavljeno je da intranazalna primena Jorgensen 1991/Rosenfalck 1992 praškaste formulacije na deci sa hipoglikemijom indukovanom dijabetesom tip 1 povećava koncentraciju glukoze u plazmi nakon doziranja do maksimalne vrednosti 25-30 minuta nakon doziranja, nakon čega vrednosti glukoze opadaju, u poređenju sa vrednostima glukoze u plazmi koji nastavljaju da rastu najmanje 45 minuta nakon SC injekcije (Stenninger,1993).

Pik vrednosti nakon tretmana glukagonom se događa približno 10 minuta nakon intranazalnog doziranja (Rosenfalck 1992; Stenninger 1993). Nasuprot profila glukoze uočenog sa Jorgensen 1991/Rosenfalck 1992 formulacijom, rezultati dobijeni kod dece (12-<17 godina) sa praškastom formulacijom opisanom u ovom pronalasku pokazuju da koncentracije glukoze u plazmi nastavljaju da rastu u toku najmanje 60 minuta nakon doziranja (Slika 8B). Pored toga, pik koncentracija glukagona u plazmi se ne dostiže sve do približno 20 minuta nakon doziranja (Slika 8A).

[0051] Kako su epizode teške hipoglikemije nepredvidive i mogu da se dese kod osoba koje koriste insulin a imaju nazalnu kongestiju, izvedena je studija da se proceni PK i PD inventivne praškaste formulacije u ovoj situaciji. Kako je opisano u Eksperimentu 11 i pokazano na Slikama 9A i 9B, rezultati farmokinetike i farmakodinamike dobijeni iz tretmana sa nazalnim praškom iz ovog pronalaska nisu ozbiljno ugroženi nazalnom kongestijom. Ovo potvrđuje korisnost ovog pronalaska za lečenje epizoda teške hipoglikemije kod ljudi koji mogu da boluju od nazalne kongestije. Kako je uočeno kod ljudi bez nazalne kongestije, vreme za postizanje pika vrednosti glukagona u plazmi je približno 20 minuta nakon doziranja. Nikada nisu objavljeni rezultati koji pokazuju da li Jorgensen 1991/Rosenfalck 1992 formulacija može ili ne može da se koristi u lečenju osoba sa nazalnom kongestijom koja može da se vidi kod ljudi obolelih od uobičajene prehlade ili sezonskog alergijskog rinitisa.

[0052] Prijavioci veruju da ove razlike u rezultatima nastaju od strukturne razlike između praškaste formulacije za koju se traži zaštita i Jorgensen 1991/Rosenfalck 1992 praška. Kako je niže razmatrano, kosolubilizacija fosfolipidnih i ciklodekstrinskih komponenti nakon sušenja i formiranja praška dovode do formiranja neke strukture koju karakteriše XRPD pik koga nema ni u jednoj samostalnoj komponenti. Ovaj pik se zadržava kada se u kompoziciju doda glukagon. Bez vezivanja za bilo koju savremenu teoriju, veruje se da glukagon ili analog glukagona dolazi u kontakt sa micelarnim fosfolipidom u rastvoru i održava neku vezu nakon sušenja, bez remećenja strukture formirane sa fosfolipidom i ciklodekstrinom, i da je ova veza bolja za nazalnu apsorpciju glukagona. Prema tome, praškasta formulacija za koju se traži zaštita nije prosta smeša tri komponente, već sadrži posebnu fizičku strukturu koja može da se detektuje preko tehnika difrakcije X-zraka praška.

[0053] Ovakvo shvatanje strukture formulacije iz pronalaska je konzistentno sa poznatim podacima o interakciji glukagona sa fosfolipidnim surfaktantima. Glukagon formira strukture kompleksa fosfolipid:glukagon u molarnom odnosu od približno 55:1 (Epand & Sturtevant,

1

1982). Takođe je pokazano da glukagon može da se veže za 50 molekula fosfolipida a da je 20 od njih čvrsto vezano (Epand & Sturtevant, 1981). Boesch i saradnici (1980) i Brown i saradnici (1981) su objavili da je struktura veze glukagona sa različitim micelarnim lipidima, uključujući DPC u velikoj meri nezavisna od tipa lipida. Struktura je opisana kao dobro definisana i pretežno produžena. Stehiometrija kompleksa DPC:glukagon je zabeležena kao 40:1. Oni takođe sugerišu da je struktura veze glukagona za micele veoma slična sa vezom glukagona za lipidne bislojeve.

[0054] Molarni odnos fosfolipid (DPC, DDPC, LLPC, D8PC ili DLPG): glukagon od 10:10 težinskih odnosa a u nekim od preferiranih formulacija između 6:1 i 10:1, sugeriše da su fosfolipidi najverovatnije čvrsto vezani za glukagon u intranazalnim praškastim formulacijama.

[0055] Studije difrakcije X zraka praška praškaste formulacije iz ovog pronalaska jasno pokazuju prisustvo pikova koji su verovatno povezani sa micelarnom ili mezofaznom strukturom u formulaciji. Ovi pikovi se karakterišu malim uglovima difrakcije (6.6 °2θ za DPC i 7.3 °2θ za DDPC) (Slika 6). Isti ovakvi pikovi su viđeni u uzorcima u kojima nema glukagona i navedeni su u ovoj aplikaciji kao "XRPD mezopikovi." Ovaj XRPD mezopik je karakteristika praškaste formulacije iz pronalaska.

[0056] Slika 6 predstavlja prekrivene rezultate difrakcije X zraka praška za kompozicije glukagon-DPC-β-ciklodekstrin (dosije 474320) i glukagon-DDPC-β-ciklodekstrin (dosije 407476). Uzorak difrakcije zadržava pikove pod velikim uglom konzistentne sa prisustvom kristalnog ciklodekstrina (na primer pik 61 na približno 18-20 °-2θ), što nije neočekivano jer je ciklodekstrin prisutan u značajnom višku u odnosu na fosfolipid i glukagon. Pored toga, svaki uzorak ima pik difrakcije pod manjim uglom na 6.6 i 7.3 °-2θ, tim redom. Ovi pikovi su takođe prisutni u uzorcima bez glukagona koji su izrađeni solubilizacijom fosfolipida u koncentracijama koje formiraju micele, dodavanjem ciklodekstrina a nakon toga sušenjem dobijenog rastvora. Kako se koristi u ovoj prijavi, tvrdnja da "bar deo praška je prisutan u fazi koju karakteriše XRPD mezopik kako je određeno difrakcijom X-zraka praška" pokazuje da su pikovi malog ugla detektabilni u difraktogramu x-zraka praška i jasno prepoznatljivi u masi merenja. U preferiranim ostvarenjima, veličina XRPD mezopika (određeno visinom pika) je prilbižno 30% visine pika na približno 18-20 °-2θ (kao u obliku za dosije 407476 na Slici 6) ili veći, i može da bude približno jednak sa visinom ovog pika (kao u obliku za dosije 474320 na Slici 6).

[0057] Formiranje faze okarakterisane XRPD pikom je uočeno u uzorcima sa i bez glukagona

1

i korišćenjem različitih formulacija i tehnika sušenja. Uočeno je da neke varijacije u obliku i položaju XRPD mezopika mogu da se dogode u zavisnosti od uslova sušenja. Na primer, uočeno je da liofilizacija većih količina koja dovodi do debljeg zamrznutog sloja i dužeg vremena sušenja, u jednom eksperimentu dovodi do formiranja dva proširena i preklopljena XRPD mezopika.

[0058] Dalja korist ovog pronalaska je njegova upotrebljivost u hitnom tretmanu, čak i pod ekstremnim uslovima okoline, posebno u hladnim uslovima. Formulacija iz pronalaska zadržava direktnu upotrebljivost čak kada je temperatura ispod tačke zamrzavanja a testovi su pokazali da prašak čuvan na -20°C može da se koristi direktno sa prihvatljivim oslobađanjem i apsorpcijom glukagona. Nasuprot tome, kitovi za hitnu upotrebu koji sadrže tečni nosač za rekonstituciju glukagona pre upotrebe moraju da se održavaju iznad tačke zamrzavanja nosača. Isto tako, rastvori glukagona moraju takođe da se održavaju iznad tačke zamrzavanja rastvora, što bi bila veća temperatura ukoliko se koristi rastvarač kao što je DMSO da bi se obezbedila stabilnost rastvora.

Postupci za izradu kompozicija iz pronalaska

[0059] Naredni aspekt ovog pronalaska je postupak za izradu praškaste formulacije koja ima aktivnost glukagona, uključujući glukagon, ciklodekstrin i fosfolipidni surfaktant pri čemu se bar deo praška nalazi u fazi koja se karakteriše XRPD mezopikom kako je određeno difrakcijom X-zraka praška. Postupak uključuje faze

a. formiranje prve smeše glukagona i surfaktanta u vodenom nosaču pri čemu je surfaktant prisutan u koncentraciji većoj od ili jednakoj sa kritičnom micelarnom koncentracijom;

b. dodavanje ciklodekstrina u prvu smešu da se formira druga smeša;

c. sušenje druge smeše da se formira čvrsta formulacija; i

d. preradu čvrste formulacije da se dobije uniformni prašak, navedeni uniformni prašak uključuje bar deo praška u fazi koja se karakteriše XRPD mezopikom.

1

[0060] Faza a, formiranje prve smeše, može da se izvrši dodavanjem glukagona u rastvarač, na primer vodu, a nakon toga dodavanjem surfaktanta. Alternativno, prvo može da se solubilizuje surfaktant a nakon toga doda glukagon. Dve komponente smeše mogu takođe pojedinačno da se solubilizuju a nakon toga kombinuju da formiraju prvu smešu.

[0061] Preferirano, rastvarač se zakiseli do pH 4 ili manje da se poveća rastvorljivost glukagona. Zakiseljavanje može da se izvrši sa mineralnom kiselinom, kao što su HCl, fosforna kiselina ili sumporna kiselina, ili sa organskom kiselinom kao što su sirćetna kiselina, limunska kiselina, glikolna kiselina ili mlečna kiselina, ili korišćenjem kombinacije mineralne kiseline i organske kiseline. U preferiranim formulacijama, kiselina je sirćetna kiselina.

[0062] Količina rastvarača korišćenog za formiranje prve smeše je dovoljna da solubilizuje glukagon i fosfolipidni surfaktant u prvoj smeši. Može da se koristi rastvarač u višku, mada veliki višak povećava količinu vremena i energije potrebne za fazu sušenja i iz tog razloga nije poželjan.

[0063] Ciklodekstrin može da se doda u prvu smešu u čvrstom stanju, ili u rastvaraču kao što je voda, da se formira druga smeša. Mešanje može da se izvede postupcima koji uključuju statičko i dinamičko mešanje. Dinamičko mešanje može da se izvrši upotrebom lopatice zaronjene u tečnost, koja je pričvršćena na osnovinu i rotira pomoću motora. Statičko mešanje može da se izvede proticanjem tečnosti kroz vijugavu putanju unutar statičkog miksera.

Prisustvo međufaze vazduh-voda u toku mešanja pod uslovima mešanja pri velikoj brzini može da dovede do pojave pene. Mešanje pri velikoj brzini može takođe, nasuprot tome, da dovede do destabilizacije proteina zbog jakog naprezanja. Kako bi se smanjilo stvaranje pene, a preferirano da se ona eliminiše, preferirano je mešanje pri maloj brzini. U slučaju dinamičkog mešanja, brzina se određuje obrtima po minutu (orpm) mešalice. Preferirane opm vrednosti su između 100 do 1000. U slučaju statičkog mešanja, uslovi malog naprezanja su dobijeni izborom pumpe koja dozvoljava ne-laminarni protok.

[0064] Druga smeša se suši da se ukloni rastvarač (na primer, voda) i ostavi čvrst produkt. Sušenje može da se izvrši sušenjem zamrzavanjem, sušenjem raspršivanjem, sušenjem na tacnama ili drugim tehnikama. Makroskopske fizičke karakteristike produkta će da variraju u zavisnosti od tehnike sušenja, i produkt može da bude u obliku pahuljaste čvrste supstance pri sušenju zamrzavanjem ili kao suva čvrsta pogača. Nezavisno od postupka korišćenog za sušenje, uklanjanje viška vode iz formulacije ima važne efekte na karakteristike i stabilnost praška.

1

[0065] Prašak sa većim sadržajem vlage može da bude lepljiv i da formira grudvice što stvara prašak koji je težak za manipulaciju u toku punjenja u uređaj za primenu. Važno je da nivo sadržaja rezidualne vode ima direktan uticaj na stabilnost. U slučaju glukagona, dobro je poznato da voda ima negativan uticaj na stabilnost i fizičke karakteristike. Posebno, u prisustvu viška vode, glukagon formira amiloidna vlakna koja negativno utiču na stabilnost i profil toksičnosti glukagona. (Pederson 2010). Zbog ove osobine da formira amiloidna vlakna, trenutno raspoloživi produkti glukagona se isporučuju kao prašak koji se neposredno pre upotrebe rastvara u vodi. Voda takođe može negativno da utiče na stabilnost glukagona zbog hidrolize, oksidacije i deamidacije. U tom cilju, rezultati dobijeni sa formulacijama iz ovog pronalaska ukazuju da vrednosti sadržaja rezidualne vlage više od 5% u masi praška dovode do smanjene stabilnosti u poređenju sa praškom sa sadržajem rezidualne vode ispod 5%. Zbog toga pogodni praškovi za nazalnu primenu obično imaju vrednosti sadržaja rezidualne vode ispod 5%.

[0066] Praškovi pogodni za nazalnu primenu obično imaju distribuciju veličine čestica takvu da je većina čestica veća od približno 10 mikrona a manja od približno 1000 µm. Preferirano, distribucija veličine čestica će da bude takva da je D10 u opsegu od 3-75 µm, D50 u opsegu od 15 do 450 µm, a D90 u opsegu od 80-1000 µm, sa rasponom od 1.5 do 15.

[0067] Od praškova za nazalnu primenu se zahtevaju fizičke karakteristike koje dozvoljavaju adekvatnu protočnost da se omogući njihovo punjenje u uređaj za nazalnu primenu.

Protočnost se određuje različitim parametrima, uključujući veličinu čestica, oblik, gustinu, teksturu površine, površinu, gustinu, koheziju, adheziju, elastičnost, poroznost, higroskopnost i lomljivost.

[0068] Praškovi sa odgovarajućom veličinom čestica i karakteristikama protoćnosti mogu da se izrade preradom mase praška da se uklone čestice koje su previše male ili previše velike. Postupci prerade mase praška za uklanjanje čestica koje su suviše male ili suviše velike mogu da uključe mlevenje mase praška da se usitne veće čestice i sejanje da se izdvoje čestice traženog opsega veličine čestica. Mogu da se izvrše različiti postupci sejanja uključujući oscilaciono prosejavanje, horizontalno prosejavanje, frakciono prosejavanje, super-sonično prosejavanje i prosejavanje u struji vazduha. Sita mogu da se koriste kao pojedinačna sita sa fiksnim nominalnim promerom ili masa praška može da se propusti kroz serije sita sa progresivnim smanjenjem promera da se dobije tražena distribucija veličine čestica. Sita mogu da budu žičane mreže sa nominalnim promerom u rasponu od 25 - 1000 µm.

[0069] Sprej uzorak i geometrija pera kao rezultat primene praška preko uređaja za nazalnu

1

primenu praška su važne karakteristike koje određuju površinu na koju se nanosi nazalni prašak unutar nosne šupljine. Karakteristike pogodnog sprej uzorka uključuju minimalni dijametar (Dmin) od 5 - 25 mm, maksimalni dijametar (Dmax) od 10 do 60 mm, i odnos ovalnosti od 0.5 do 6. Specifični sprej uzorci uočeni za formulacije iz ovog pronalaska su sumirani u niže datoj Tabeli

Karakteristike pogodne geometrije pera uključuju ugao pod kojim se sprej nanosi u opsegu od 20 do 75° i širinu nanošenja pera u rasponu od 10 do 50 mm. U niže datoj tabeli su sumirani podaci geometrije pera za više serija praška u skladu sa pronalaskom

Primena i aplikatori za kompoziciju iz pronalaska

[0070] Mada može da se koristi bilo koja metodologija za unošenje praška u nos korisnika u postupku iz pronalaska, praškasta kompozicija iz pronalaska je odgovarajuće obezbeđena u namenski izrađenom nazalnom aplikatoru u kome prašak ostaje čist, suv i u upotrebljivom stanju do upotrebe, nakon čega se prašak oslobađa na nazalnu mukozu korisnika. Ovakvi aplikatori su poznati u tehnici i generalno imaju rezervoar praškaste formulacije i praškastu formulaciju koja se nalazi u rezervoaru i mehanizam za istiskivanje praškaste formulacije iz rezervoara kroz brizgalicu koja može da se stavi u nozdrvu.

[0071] Aplikator se bira tako da može da obezbedi dovoljno praškaste formulacije u jednom istiskivanju/primeni da se obezbedi terapeutska doza. Veći rezervoari i kapacitet oslobađanja su potrebni za praškove sa manjim procentom glukagona u formulaciji, dok manji rezervoari i manji kapacitet oslobađanja mogu da se koriste za formulacije sa većim procentom glukagona.

2

[0072] Specifični pogodni uređaji za oslobađanje su otkriveni u US patentima broj 6,398,074 i 6,938,798. Slika 10 je uzeta iz patenta ’074 da ilustruje pogodan uređaj. Na Slici 10, rezervoar 810 sadrži jednu dozu formulacije u skladu sa ovim pronalaskom. Rezervoar 810 ima ulaz za vazduh 811 i izlaz produkta 815. Uređaj za zadržavanje produkta 812 i/ili 813 je postavljen na uzlazu vazduha 811 da zadrži produkt u rezervoaru 810 do oslobađanja produkta. Izlaz produkta 815 je blokiran, preferirano zatvaračem, lopticom za zatvaranje 816 koja se mlazom vazduha pomera sa svog položaja za blokiranje kada se produkt oslobađa.

[0073] Kada korisnik aktivira uređaj, povećava pritisak na oprugu 825 tako da klip 821 komprimuje vazduh koji se nalazi u komori 822 u obliku vazdušnog mlaza 820. Kako je rešetka 812 propustljiva za vazduh, kompresija vazduha u komori 822 se prenosi na rezervoar 810 i na taj način prenese na kuglu za zatvaranje 816 koja blokira izlaz produkta 815.

Dimenzije kugle za zatvaranje 816 i njeno fiksiranje izlaza produkta iz rezervoara 815 su takvi da se kugla 816 pomeri iz svog položaja blokiranja kada se minimum prethodno određenog pritiska kroz rezervoar 810 pretvori u navedeni vazdušni mlaz 820. Prema tome, kada se postigne ovaj minimum pritiska, kugla se naglo pomeri ka izlaznom kanalu 840 uređaja a protok vazduha stvoren mlazom vazduha 820 istiskuje celu dozu koja se nalazi u rezervoaru 810. Pre-kompresija stvorena ovom kuglom za zatvaranje 816 osigurava da kada se ona pomeri iz svog položaja blokiranja, akumulirana energija u ruci korisnika je takva da se klip 821 zajedno sa oprugom 825 pokrene unutar komore 822 i time stvara snažan protok vazduha, to jest može se reći da je protok vazduha pogodan za fino raspršivanje doze produkta i značajno oslobađanje bilo kojih aglomerata produkta ukoliko ih ima u praškastom produktu.

[0074] Drugi primer uređaja aplikatora pogodnog za upotrebu u kombinaciji sa praškastom kompozicijom iz pronalaska je uređaj otkriven u US patentnoj prijavi broj 20110045088. Takođe bi mogao da se koristi uređaj pokazan u US patentu broj 7,722,566, posebno kako je pokazano na tamo datim Slikama 1 i 7, zato što se za upotrebu praška iz pronalaska ne traži primena u obe nozdrve.

[0075] Poznati su još neki primeri aplikator uređaja za nazalnu primenu praškaste kompozicije iz WO2014004400 i US patenta broj5,702,362.

EKSPERIMENTALNI DEO

PRIMER 1

[0076] Glukagon, DPC i α-CD, β-CD ili HPβ-CD se rastvore ili u 0.01 N ili 0.1 N rastvoru HCl. Formulacije su takođe izrađene ili sa 1 M sirćetnom kiselinom ili sa 0.5 M sirćetnom kiselinom. Težinski odnos glukagon:DPC:ciklodekstrin je bio u rasponu od 5:10:75 do 10:20:70. U dva različita eksperimenta, kao aditiv je dodat ili natrijum citrat ili limunska kiselina. Liofilizirani prašak je pakovan u uređaj za primenu u nozdrvu. Prašak je primenjen na Beagle psima intranazalno u dozi od 500 µg, 750 µg ili 1000 µg. Prašak je primenjen ili na 3 ili na 6 pasa po grupi. Koncentracija glukoze u plazmi je merena pomoću glukometra. Koncentracije glukoze u plazmi pre primene (0 min) i 5, 10, 20, 30, 40 i 60 minuta nakon nazalne primene su pokazane u Tabeli 1. U Tabeli 1, Odnos se odnosi na odnos glukagon:DPC:ciklodekstrin, ili na odnos glukagon:DPC:ciklodekstrin:aditiv.

D C

PC:D n:go kaglu acij zi po m ko

ene m pri e lnaza antr in

kon na

psa

gle

Bea d ko )L ol/ m

i(m m

plazu

oze

glukije

trac en ncko ne eč

Pros1. la

Tabe

se) ja vlsta(na

[0077] Sve kompozicije (izrađene sa različitim koncentracijama kiseline, različitim kiselinama, različitim odnosima tri sastojka, u prisustvu limunske kiseline ili natrijum citrata, različitim dozama, primenjene u jednu nozdrvu ili u obe nozdrve) pokazuju povećanje koncentracije glukoze u plazmi do između 10 i 30 minuta a nakon toga smanjenje do 40 minuta, a zatim dalje smanjenje do 60 minuta nakon primene. Kao primer, rezultati kompozicije 10:10:80 sa β-CD i 0.01 N HCl primenjene u dozi od 1000 µg u jednu nozdrvu su pokazani na Slici 1.

REFERENTNI PRIMER 2

[0078] Glukagon, DDPC i α-CD, β-CD, ili hidroksilpropil-β-CD se rastvore ili u 0.01 N ili 0.1 N rastvoru HCl. Težinski odnos glukagon:DDPC:ciklodekstrin je u rasponu 5:10:75 do 10:20:70. U jednoj studiji, takođe se doda natrijum citrat. Prašak se pakuje u uređaj za primenu u nozdrvu. Prašak se primenjuje na Beagle psima intranazalno u dozi od 500 µg, 750 µg ili 1000 µg. Prašak se primenjuje na ili 3 ili 6 pasa po grupi. koncentracija glukoze u plazmi se meri pomoću glukometra. Rezultati su pokazani u niže datoj tabeli. Koncentracije glukoze u plazmi pre primene (0 min) i 5, 10, 20, 30, 40 i 60 minuta nakon nazalne primene su pokazani u Tabeli 2. U Tabeli 2, Odnos se odnosi na odnos glukagon:DDPC:ciklodekstrin, ili na odnos glukagon:DDPC:ciklodekstrin:aditiv.

2

D

n:D

ago

gluk

ija

zic

po

m

ko

e

en

im

r

p

e

zaln

ana

intr

on

nak

psa

agle

Be

d

)ko

ol/L

m

i(m

zm

a

pl

u

oze

gluk

je

aci

r

cent

kon

čne

rose 2.Pela

. ab D T

C

lj

e)salj avast (n

[0079] Sve kompozicije (izrađene sa različitim koncentracijama kiseline, različitim ciklodekstrinima, različitim odnosima, različitim dozama, primenjene ili u jednu nozdrvu ili u obe nozdrve) pokazuju povećanje koncentracije glukoze u plazmi do između 10 i 30 minuta, nakon toga smanjenje do 40 minuta, a nakon toga dalje smanjenje do 60 minuta nakon primene. Kao primer, rezultati za kompoziciju 10:10:80 sa β-CD primenjenu u dozi od 1000 µg datu u jednoj nozdrvi su pokazani na Slici 2.

REFERENTNI PRIMER 3

[0080] Glukagon, LLPC i β-CD se rastvore ili u 0.01 N ili 0.1 N rastvoru HCl. Težinski odnos glukagon:LLPC: β-CD je 10:10:80. Prašak je upakovan u uređaj za primenu u nozdrvu.

Prašak je primenjen na Beagle psima intranazalno u dozi ili od 750 µg ili 1000 µg. Prašak se primenjuje na 6 pasa po grupi. Koncentracija glukoze u plazmi se meri pomoću traka za glukozu. Koncentracije glukoze u plazmi pre primene (0 min) i 5, 10, 20, 30, 40 i 60 minuta nakon nazalne primene su pokazani u Tabeli 3.

Tabela 3. Prosečne koncentracije glukoze u plazmi (mmol/L) kod Beagle psa nakon intranazalne primene kompozicija glukagon:LLPC: CD.

[0081] Sve kompozicije (različite doze, primenjene u jednoj nozdrvi) pokazuju povećanje koncentracije glukoze u plazmi do između 10 i 20 minuta, nakon toga smanjenje do ili 30 ili 40 minuta, a nakon toga dalje smanjenje do 40 ili 60 minuta nakon primene. Kao primer, rezultati za kompoziciju 10:10:80 sa β-CD primenjene u dozi od 1000 µg u jednu nozdrvu su pokazani na Slici 3.

REFERENTNI PRIMER 4

2

[0082] Glukagon, D8PC i β-CD se rastvore ili u 0.01 N ili 0.1 N rastvoru HCl. Težinski odnos glukagon:D8PC: β-CD je 10:10:80. Prašak je upakovan u uređaj za primenu u nozdrvu.

Prašak je primenjen intranazalno na Beagle psima. Prašak je primenjen na 6 pasa po grupi. Koncentracija glukoze u plazmi je merena pomoću traka za glukozu. Koncentracije glukoze u plazmi pre primene (0 min) i 5, 10, 20, 30, 40 i 60 minuta nakon nazalne primene su pokazane u Tabeli 4.

Tabela 4. Prosečne koncentracije glukoze u plazmi (mmol/L) kod Beagle psa nakon intranazalne primene kompozicija glukagon:D8PC:CD.

[0083] Sve kompozicije (izrađene sa različitim koncentracijama kiseline, primenjene u jednu nozdrvu) pokazuju povećanje koncentracije glukoze u plazmi do između 10 i 20 minuta, nakon toga smanjenje do 30 ili 40 minuta, a nakon toga dalje smanjenje do 40 ili 60 minuta nakon primene. Kao primer, rezultati kompozicije 10:10:80 sa β-CD primenjene u dozi od 750 µg u jednu nozdrvu su pokazani na Slici 4.

REFERENTNI PRIMER 5

[0084] Glukagon, DLPG i α-CD se rastvore u 0.1 N rastvoru HCl. Težinski odnos glukagon:DLPG: α-CD je ili 5:25:70 ili 5:54:41. Glukagon, DLPG i β-CD se odvojeno rastvore u 0.1 N rastvoru HCl u težinskom odnosu od 10:10:80. Dobijeni rastvori se liofiliziraju da se izradi prašak. Prašak se pakuje u uređaj za primenu u nozdrvu. Prašak se primeni ili u jednu nozdrvu ili u obe nozdrve Beagle pasa. Prašak se primeni na ili 3 ili 6 pasa. Koncentracija glukoze u plazmi se meri pomoću traka za glukozu. Rezultati su pokazani u niže datoj tabeli. Težinski odnos glukagon:DLPG: α-CD (ili β-CD), doza glukagona po nozdrvi, bilo da je prašak primenjen u jednu ili obe nozdrve, pokazani su u tabeli.

Koncentracije glukoze u plazmi pre primene (0 min) i 5, 10, 20, 30, 40 i 60 minuta nakon nazalne primene su pokazani u Tabeli 5.

Tabela 5. Prosečne koncentracije glukoze u plazmi (mmol/L) kod Beagle psa nakon intranazalne primene kompozicija glukagon:DLPG: CD.

[0085] Sve kompozicije (izrađene sa različitim ciklodekstrinima, različitim odnosima, različitim dozama, primenjene ili u jednu ili u obe nozdrve) pokazuju povećanje koncentracije glukoze u plazmi do između 10 i 30 minuta, a nakon toga smanjenje do 40 minuta, a zatim dalje smanjenje do 60 minuta nakon primene. Kao primer, rezultati za kompoziciju 5:25:70 sa α-CD primenjene u dozi od 750 µg u jednu nozdrvu, što za rezultat ima najveću koncentraciju glukoze u plazmi, su pokazani na Slici 5.

PRIMER 6

[0086] Difrakcija X-zraka praška se koristi za određivanje strukture kompozicija glukagon-DPC-β-ciklodekstrin i glukagon-DDPC-β-ciklodekstrin. One ispoljavaju pik pri malim uglovima (6.6 ° 2θ za DPC i 7.3 ° 2θ za DDPC) što ukazuje na mezovafzu (Slika 6). Ovih

1

pikova nema za glukagon zato što je to amorfni prašak. Takođe ih nema kod β-ciklodekstrina koji ispoljava karakteristike kristalnog oblika. Takođe ih nema u surfaktantu, DPC. Ovih pikova nema u smešama DDPC (ili DPC) i β-ciklodekstrina bez prisustva glukagona.

Kompozicije ovog pronalaska se karakterišu mezofazom koja može da se detektuje preko ovih pikova malog ugla difrakcije.

PRIMER 7

[0087] Profil distribucije po zapremini se koristi za izračunavanje D10, D50 i D90 i predstavljen je u Tabeli 6.

Tabela 6. Dijametar za 10% čestica (D10), 50% čestica (D50) i 90% čestica (D90).

[0088] Analize veličine čestica pokazuju da manji broj čestica u šest različitih praškastih formulacija ima efektivni dijametar u rasponu od 3.6 do 8.031 µm. D10 rezultati pokazuju da više od 90% čestica u prašku primenjenom u nozdrvu ne može da se inhalira.

PRIMER 8

[0089] Praškasta formulacija se izrađuje po postupcima opisanim u Postupak Izrade.

Kompozicija je izrađena u odnosu 10:10:80 glukagon:DPC:β-ciklodekstrin uz korišćenje 1 M rastvora sirćetne kiseline. Deset miligrama praška sadrži 1mg glukagona. Deset miligrama praškaste formulacije je upakovano u svaki od deset uređaja. Sakupljen je prašak oslobođen nakon aktiviranja uređaja. Težine oslobođenog praška iz deset uređaja su pokazane u Tabeli 7, kao Oslobođena Doza (mg). Ujednačenost Oslobođene Doze (%) iz deset uređaja, takođe

2

pokazano u Tabeli 7, se izračunava množenjem sa 100 odnosa količine glukagona u svakom od deset oslobođenih praškova sa količinom glukagona u 10 mg praška pre nego što je prašak smešten u svaki od deset uređaja.

Tabela 7. Oslobođena doza u ujednačenost oslobođene doze.

PRIMER 9

[0090] Sprovedena je studija u više centara, po slučajnom uzorku, dvostruka, ukrštena Faza III u kojoj su pacijenti sa dijabetesom tip 1 (T1D, n=75) evidentirani da se proceni efikasnost i bezbednost pojedinačne doze intranazano primenjenog glukagona (praška koji je predmet ovog pronalaska) u poređenju sa glukagonom primenjenog IM injekcijom nakon hipoglikemije indukovane insulinom. Primarni cilj u ovoj studiji je odnos pacijenata koji su dostigli povećane vrednosti glukoze u krvi do ≥ 70 mg/dL u toku 30 minuta tretmana sa glukagonom ili 20 mg/mL priraštaja glukoze u krvi u toku 30 minuta tretmana sa glukagonom. U protokolu je korišćen insulin za smanjenje vrednosti glukoze u krvi na hipoglikemički nivo (ciljani nadir od <50 mg/dL).

[0091] Statističke analize glikemičkog odgovora na tretman sa nazalnim praškom pokazuju da nazalni prašak nije bio inferioran u odnosu na injektovani glukagon u tretiranju hipoglikemije indukovane insulinom. Kriva odgovora glukoze, predstavljena na Slici 7, pokazuje da vrednosti glukoze bitno rastu u obe grupe tretirane nazalno ili injekcijom i da vrednosti glukoze u krvi rastu do normalnog opsega kod većine subjekata u obe grupe za približno 15 minuta nakon doziranja.

PRIMER 10 - AMG103

[0092] AMG 103 je studija na deci sa dijabetesom tip 1, starosti 4-<17 godina. Indukcija teške hipoglikemije u ovoj populaciji nije dozvoljena od strane pedijatrijskog IRBa ali je insulin korišćen ukoliko je potrebno da se normalizuje glukoza u krvi na ciljanih <80 mg/dL (4.4 mmol/L) pre doziranja glukagona.

[0093] Deca su dva puta učestvovala u studiji. Prvi put, 12 dece starosti <17 godina je po slučajnom uzorku podeljeno u grupe koje su primale glukagon IM injekcijom (raspored doziranja u skladu sa uputstvom proizvođača) ili praškastu formulaciju glukagona koja je predmet ovog pronalaska (10:10:80 težinski). Drugog puta, subjekti su primili alternativni tretman. Za grupe dece od 4 do <8 godina i 8 do <12 godina, bilo je 18 dece po grupi. U svakoj od ovih starosnih grupa, deca su nasumično podeljena u odnosu 2:1 da prime ili dve doze intranazalnog glukagona ili jednu IM injekciju glukagona. Za decu koja su primala IN glukagon, nasumično je određeno da prime 2 ili 3 mg pri prvoj poseti a alternativnu vrednost doze pri drugoj poseti. Za učesnike studije i za mesto sprovođenja studije, vrednost doze je bila prikrivena (slepa proba).

[0094] Rezultati dobijeni kod dece starosti 12-<17 godina su dati kao primer onoga što je viđeno kod dece koja su nazalno primila glukagon prašak. Slika 8A pokazuje krivu glukagon PK dok Slika 8B pokazuje profil glukoze. Rezultati dobijeni u ovoj studiji pokazuju da nazalni prašak glukagona dovodi do odgovora glukoze koji se ne razlikuje od rezultata uočenih nakon injekcije glukagona.

PRIMER 11 – efekat nazalne kongestije

[0095] Prašak iz ovog pronalaska koji sadrži glukagon:DPC i beta ciklodekstrine u odnosima 10:10:80 težinski je testiran na subjektima sa običnom prehladom sa i bez pridružene primene nazalnog dekongestanta u studiji za ispitivanje bezbednosti i PK/PD 3 mg doze IN glukagona na muškim i ženskim subjektima. Ovo je bila studija u jednom centru, sa jednom dozom, otvorenog tipa, sa ponovljenim merenjima i paralelno projektovana. Svih tridesetišest (36) subjekata je primilo jednu dozu od 3 mg glukagona intranazalno, ujutru nakon 10-sati bez hrane u toku noći. Grupa 1 (18 subjekata) je svrstana u dva perioda. U toku Perioda 1, subjekti su imali nazalnu kongestiju i/ili iskijavanje povezano sa običnom prehladom a u toku

4

perioda 2, subjekti su se oporavili od obične prehlade i bili su bez simptoma najmanje 2 dana. U grupi 2 (subjekti od #019 do 036), subjekti su svrstani samo u Period 1. Nakon što su imali nazalnu kongestiju i/ili iskijavanje povezano sa običnom prehladom, ovi subjekti su prethodno tretirani sa nazalnim dekongestantom pre primanja jedne IN doze glukagona.

[0096] Merenja pika nazalnog udisanja vazduha pruža objektivnu meru nazalne kongestije i potvrđuje nazalnu kongestiju povezanu sa običnom prehladom kao i očekivani terapeutski efekat oksimetazolina.

[0097] Studija leka je dobro podneta i nije bilo ozbiljnih neželjenih efekata ili smrti u toku ove studije.

[0098] Odgovori glukagona i glukoze nakon primene praška su predstavljeni na Slikama 9A i 9B. Koncentracije glukagona u plazmi (Slika 9A) su značajno povećane iznad početne vrednosti sa prosečnim pikom koncentracija (Cmax) od 1198.4, 868.0 i 801.5 pg/mL za "AMG504-1 obična prehlada", "obična prehlada dekongestant" i "bez simptoma prehlade", tim redom. Srednje vreme za koncentracije pika (tmax) je 20 minuta nakon doze za sve tretirane grupe. Procenjena AUC0-t za ’AMG504-1 obična prehlada’ je veća nego za druge dve tretirane grupe (1198.4 prema 1038.0 i 797.5).

[0099] Vrednosti glukoze u krvi (Slika 9B) u sve tri grupe počinju da rastu 5 minuta nakon doziranja što ukazuje da nazalna kongestija, sa ili bez primene pridruženog nazalnog dekongestanta, nema efekta na početak glikemičnog odgovora. Sve u svemu, profil glukoze nakon primene intranazalnog glukagona je uporediv nezavisno od prisustva obične prehlade ili primene dekongestanta na subjektima sa običnom prehladom.

[0100] Rezultati ove studije pokazuju da PK ili PD praška primenjenog intranazalno nije značajno ometen nazalnom kongestijom povezanom sa običnom prehladom, sa ili bez pridružene primene nazalnog dekongestanta. Ovo je veoma važno zato što su ljudi sa dijabetesom koji primaju insulin u riziku da dođu u tešku hipoglikemiju u bilo koje vreme, uključujući i kada pate od alergija ili obične prehlade. Zbog toga, intranazalni glukagon namenjen za tretman teške hipoglikemije mora takođe da bude efikasan i u prisustvu nazalne kongestije.

PRIMER 12

[0101] Biokompatibilnost, bezbednost i tolerancija kompozicija iz ovog pronalaska su procenjeni u serijama studija izvedenih na pacovima, psima i kunićima. Procenjivana je subhronična i akutna toksičnost. Tabela 8 pokazuje rezultate ovih studija. Studije pokazuju da se kompozicije iz ovog pronalaska dobro podnose bez neželjenih efekata

Tabela 8. studije subhronične i akutne toksičnosti kod pacova, pasa i kunića.

Reference

[0102]

C. Boesch, L.R. Brown i K. Wuethrich. Physicochemical characterization of glukagoncontaining lipid micelles. Biochim. Biophys. Acta 603: 298-312, 1980.

L.R. Brown, C. Boesch and K. Wuthrich. Location and orientation relative to the micelle surface for glukagon in mixed micelles with dodecilfosfoholin: EPR and NMR studies.

Biochim. Biophys. Acta 642: 296, 1981

S. Carstens and M. Sprehn. Prehospital treatment of severe hypoglycaemia: A comparision of intramuscular glukagon and intravenous glukose. Prehospital and Disaster Medicine 13: 44-50, 1998

Chabenne i saradnici, MOLECULAR METABOLISM 3 (2014) 293-300.

P.E. Cryer. Hypoglycaemia: The limiting factor in the glycaemic management of type I and type II diabetes. Diabetologia 45: 937-948, 2002.

P.E. Cryer. Hypoglycemia in diabetes. American Diabetes Association.2009.

R. Curran. A milestone change in practice. A call for widespread application of intranasal medication delivery in the prehospital environment. www.emsworld.com.2007

I.J. Deary. Symptoms of hypoglycaemia and effects on mental performance and emotions. In: Hypoglycaemia in Clinical Diabetes. Second Edition. Eds. B.M. Frier and M. Fisher.2007. H. Dodziuk. Ciklodekstrins and their complexes. Wiley-VCH Verlag, Berlin, 2006.

K. Endo, S. Amikawa, A. Matsumoto, N. Sahashi and S. Onoue. Erythritol-based dry powder of glukagon for pul- monary administration. Int. J. Pharm.290: 63-71, 2005.

R. M. Epand and J.M. Sturtevant. A calorimetric study of peptid-fosfolipid interactions: The glukagon-dimyristoylfosfatidilholin complex. Biochemistry 20: 4603-4606, 1981.

R.M. Epand and J.M. Sturtevant. Studies on the interaction of glukagon with fosfolipids. Biophys. J.37: 163-164, 1982.

J. Filipovic-Grcic and A. Hafner. Nasal powder drug delivery. Chapter 5.7, p.651-681, In: Pharmaceutical Manufacturing Handbook: Production and Processes, Edited by S.C. Gad, Wiley-Interscience, New York, 2008, pp.1384.

L. Freychet, N. Desplanque, P. Zirinis, S.W. Rizkalla, A. Basdevant, G. Tchobroutsky and G. Slama. Effect of intranasal glukagon on blood glukose levels in healthy subjects and hypoglycaemic patients with insulin-dependent diabetes. The Lancet. pp.1364-1366, June 18, 1988.

Glucagon for injection (rDNK origin). Package Insert. Eli Lilly & Co.2005.

G. Harris, A. Diment, M. Sulway and M. Wilkinson. Glucagon administration -underevaluated and undertaught. Practical Diabetes Int.18: 22-25, 2001.

M.A. Howell and H.R. Guly. A comparison of glukagon and glukose in prehospital hypoglycaemia. J. Accid. Emerg. Med.14: 30-32 (1997).

A. Hvidberg, R. Djurup and J. Hilsted. Glucose recovery after intranasal glukagon during hypoglycaemia in man. Eur. J. Clin. Pharmacol.46: 15-17, 1994.

IDF Diabetes Atlas, International Diabetes Foundation, Fourth Edition, 2009.

ISMP Canada Safety Bulletin. Administration of product-specific diluent without medication. Institute for Safe Med- ication Practices Canada.10(7): 1-3, 2010.

K.K. Jain. Drug Delivery Systems. Methods in Molecular Biology. Vol.437. pp.8-9, Humana Press, Totowa, NJ, 2008.

S. Jorgensen, A.R. Sorensen, L.L. Kimer and N. Mygind. A powdery formulation of glukagon for nasal delivery- a phase 1 study. Diabetes 40 [Suppl A]:2190, 1991.

N.C. Kaarsholm. Stabilized aqueous glukagon solutions comprising detergents. Patent numbers WO9947160, EP19990906095, 1999.

N.C. Kaarsholm. Stabilized aqueous peptid solutions. U.S. Patent No.6,384,016, 1999a. D. Lichtenberg. Liposomes as a model for solubilization and reconstitution of membranes. Chapter 13. pp.199-218. In: Handbook of nonmedical applications of liposomes. Models for biological phenomena. Vol II, Ed. Y. Barelholz and D.D. Lasic, CRC Press, Boca Raton FL. pp. 379, 1996.

Marsh, D. Handbook of lipid bilayers. CRC Press, Boca Raton, FL, 387pp., 1990.

L. Matilainen, K.L. Larsen, R. Wimmer, P. Keski-Rahkonen, S. Auriola, T. Jarvinen and P. Jarho. The effect of ciklodekstrins on chemical and physical stability of glukagon and characterization of glukagon/gama-CD inclusion complexes. J. Pharm. Sci.97: 2720-2729, 2008.

L. Matilainen, S. L.. Maunu, J. Pajander, S. Auriola. I. Laaskelainen, K.L. Larsen, T. Jarvinen and P. Jarho. The stability and dissolution properties of solid glukagon/gama-ciklodekstrin powder. Eur. J. Pharm. Sci.36: 412-420, 2009.

S. Onoue, K. Yamamoto, Y. Kawabata, M. Hirose, T. Mizumoto and S. Yamada. Novel dry powder inhaler formulation of glukagon with addition of citric acid for enhanced pulmonary delivery. Int. J. Pharm. 382: 144-150, 2009.

R.P. Oomen and H. Kaplan. Binding of glukagon to lipid bilayers. Biochem. Cell Biol.68: 284-291, 1990.

J.E. Sondergaard Pederson. The nature of amyloid-like glukagon fibrils. J. Diab. Science Tech. 4: 1357-1367.2010.

A.E. Pontiroli, M. Alberetto and G. Pozza. British Medical Journal.287: 462-463, 1983. A.E. Pontiroli, M. Alberetto, A. Calderara, E. Pajetta and G. Pozza. Nasal administration of glukagon and human calcitonin to healthy subjects: a comparison of powders and spray solutions and of different enhancing agents. Eur. J. Clin. Pharmacol. 37: 427-430, 1989.

A.M. Rosenfalck, I. Bendtson, S. Jorgensen and C. Binder. Nasal glukagon in the treatment of hypoglycaemia in type 1 (insulin-dependent) diabetic patients. Diabetes Research and Clinical Practice. 17: 43-50, 1992.

F.M. Sakr. Nasal administration of glukagon combined with dimetil-β-ciklodekstrin: comparison of pharmacokinetics and pharmacodynamics of spray and powder formulations. Int. J. Pharmaceutics 132: 189-194, 1996.

Sibley i saradnici Prehosp. Emer. Care. Vol.17: 98-102, 2013.

E. Stenninger and J. Aman. Intranasal glukagon treatment relieves hypoglycaemia in children with type 1 (insulindependent) diabetes mellitus. Diabetologia.36: 931-935, 1993.

D. Teshima, A. Yamauchi, K.Makino, Y. Kataoka, Y. Arita, H. Nawata and R. Oishi. Nasal glukagon delivery using microcrystalline cellulose in healthy volunteers. Int. J. Pharm. 233: 61-66, 2002.

D. P. Tieleman, D. van der Spoel and H.J.C. Berendsen. Molecular dynamics simulations of dodecil fosfoholin micelles at three different aggregate sizes: micellar structure and lipid chain relaxation. J. Phys. Chem. B 104:6380-6388, 2000.

O. Yanai, D. Pilpel, I. Harman, E. Elitzur-Leiberman and M. Philip. IDDM patients’ opinions on the use of Glucagon Emergency Kit in severe episodes of hypoglycaemia. Practical Diabetes Int.14: 40-42, 1997.

4

Claims (13)

Patentni zahtevi

1. Praškasta kompozicija, naznačena time što uključuje glukagon (SEQ ID NO:1), βciklodekstrin i dodecilfosfoholin, pri čemu se bar deo praška nalazi u fazi koja se karakteriše XRPD mezopikom kako je određeno difrakcijom X-zraka praška.

2. Kompozicija u skladu sa patentnim zahtevom 1, naznačena time što je glukagon prisutan u količini od 5 do 15 težinskih procenata.

3. Kompozicija u skladu sa patentnim zahtevom 1 ili patentnim zahtevom 2, naznačena time što dalje uključuje aditiv izabran od organskih kiselina male molekulske težine ili njihovih farmaceutski prihvatljivih soli rastvorljivih u vodi i estara.

4. Kompozicija u skladu sa patentnim zahtevom 3, naznačena time što je aditiv limunska kiselina ili natrijum citrat.

5. Kompozicija u skladu sa patentnim zahtevom 3 ili patentnim zahtevom 4, naznačena time što je količina aditiva do 10 težinskih procenata.

6. Kompozicija u skladu sa bilo kojim od patentnih zahteva 1 do 5, naznačena time što je količna β-ciklodekstrina između 44 i 90 težinskih procenata.

7. Kompozicija u skladu sa bilo kojim od patentnih zahteva 1 do 6, naznačena time što je količina dodecilfosfoholina između 5 i 51 težinskih procenata.

8. Kompozicija u skladu sa bilo kojim od patentnih zahteva 1 do 7, naznačena time što je sadržaj vode u kompoziciji ispod 5 težinskih procenata ukupne težine kompozicije.

9. Nazalni aplikator za praškastu formulaciju, naznačen time što ovaj aplikator uključuje rezervoar praškaste formulacije i praškastu formulaciju smeštenu u rezervoaru, pri čemu je praškasta formulacija kompozicija u skladu sa bilo kojim od patentnih zahteva 1 do 8.

10. Postupak za izradu praškaste kompozicije u skladu sa bilo kojim od patentnih zahteva 1 do 8, naznačen time što taj postupak uključuje faze:

a. formiranje prve smeše glukagona i dodecilfosfoholina u vodenom nosaču, pri čemu je dodecilfosfoholin prisutan u koncentraciji većoj od ili jednakoj sa kritičnom micelarnom koncentracijom;

b. dodavanje β-ciklodekstrina u prvu smešu da se formira druga smeša;

c. sušenje druge smeše da se formira čvrsta formulacija; i

d. prerada čvrste formulacije da se dobije ujednačen prašak, taj ujednačen prašak uključuje bar deo praška u fazi koja se karakteriše XRPD mezopikom.

11. Postupak u skladu sa patentnim zahtevom 10, naznačen time što se sušenje druge smeše vrši sušenjem zamrzavanjem ili sušenjem raspršivanjem.

12. Kompozicija u skladu sa bilo kojim od patentnih zahteva 1 do 8 za upotrebu u tretmanu hipoglikemije, naznačena time što se kompozicija primenjuje u terapeutski efektivnoj količini praška na nazalnu mukozu pacijenta koji se tretira.

13. Kompozicija za upotrebu u skladu sa patentnim zahtevom 12, naznačena time što se kompozicija primenjuje samo u jednu nozdrvu pacijenta.