RS64536B1 - Panel - Google Patents

Description

Opis

1. Oblast pronalaska

[0001] Ovaj pronalazak odnosi se na panel, određenije zidni, plafonski ili podni panel, sa poboljšanom površinskom prevlakom.

2. Pozadina pronalaska

[0002] Iz stanja tehnike poznat je veliki broj panela za zidne, plafonske ili podne obloge. Na primer, kao unutrašnje podne obloge naširoko se koriste takozvani laminatni paneli. Laminatni paneli su relativno jeftini i laki za obradu. Oni su obično zasnovani na nosećoj ploči izrađenoj od MDF ili HDF materijala, na čiju se gornju površinu nanosi dekorativni papir impregniran melaminskom smolom. Smole se stvrdnjavaju presovanjem pod dejstvom toplote i pritiska čime se dobija površina koja je veoma otporna na habanje. Kako bi se povećala otpornost na habanje, površini se često, pre presovanja, dodaju čestice otporne na habanje, određenije korund.

[0003] Kao alternativa laminatnim panelima, već neko vreme su poznati visokokvalitetni paneli na bazi PVC-a, a na tržištu se javljaju pod imenom LVT (Luksuzne vinilne ploče). Na primer, iz DE 102006058655 A1 poznat je podni panel u obliku višeslojnog, pravougaonog laminata sa nosećom pločom od mekog polivinilhlorida (PVC). Na meki PVC sloj ili ploču lepi se dekorativna papirna mreža radi ukrašavanja vidljive površine PVC-a. Kao alternativa takvim dekorativnim papirnim mrežama koje se nanose na PVC noseću ploču, poznata je i upotreba plastičnih folija, koje se na primer takođe štampaju sa ukrasnom dekoracijom.

[0004] Na primer, iz DE 102006029963 A1 je poznata podna obloga izrađena od polivinilhlorida koja je premazana slojem laka otpornim na habanje kako bi se poboljšala trajnost PVC podne obloge. Sloj laka je na bazi akrilatne smole i stvrdnjava se zračenjem. Suština ove objave leži u dodavanju elektroprovodnih supstanci smoli, kako bi se obezbedila gotova podna obloga sa antistatičkim i/ili elektroprovodnim svojstvima.

[0005] U poslednje su vreme na tržištu rasprostranjeni LVT paneli koji kao podlogu imaju tvrđu PVC ploču debljine 4-6 mm i na nju se nanosi meki PVC sloj sa goreopisanim karakteristikama. Posebni profili su uglodani u tvrđu ploču kao sredstva za spajanje. Na taj se način pojedinačni paneli mogu lako postaviti da obrazuju površinu.

[0006] U daljem usavršavanju goreopisanih laminatnih panela, razvijeni su takozvani direktno štampani paneli. Sa tim direktno štampanim panelima, uglavnom se više ne koriste papir ili folije, naročito ne dekorativni papir. Umesto toga se dekorativni sloj štampa direktno na površinu noseće ploče, koja se obično podvrgava prikladnoj prethodnoj obradi, korišćenjem disperzionih boja putem postupka duboke štampe. Određenije, prajmer se pre štampanja nanosi pomoću valjaka. Nakon što se dekorativni sloj osuši, nanosi se nekoliko slojeva smole i oni stvrdnjavaju. Slojevi smole služe kao zaštitni sloj i kao površina otporna na habanje. I ovde se često dodaju čestice otporne na habanje, kao što je korund, kako bi se dodatno povećala otpornost na habanje.

[0007] Na primer, iz WO 2007/042258 je poznat postupak za direktno premazivanje panela na bazi drveta, u kom se na površinu ploče nanosi debeo zaštitni sloj plastičnog materijala u tečnom obliku u jednoj fazi premazivanja. Korišćeni plastični materijal predstavlja tečni polimerizabilni akrilatni sistem koji se stvrdnjava putem polimerizacije.

[0008] WO 2008/061791 otkriva premazan panel na bazi drveta, posebno zidni, plafonski ili podni panel, pri čemu je površina prednje strane obezbeđena polimernim premazom, okarakterisan time što polimerni premaz ima gradijent tvrdoće, tako da se tvrdoća polimernog sloja suštinski kontinuirano smanjuje sa povećanjem dubine gledano od površine premaza.

[0009] Svaki od pomenutih panela iz stanja tehnike ima svoje prednosti i nedostatke u zavisnosti od njihove strukture, korišćenog proizvodnog postupka i korišćenih materijala. Laminatni paneli su, na primer, obično laki za postavljanje, nude mogućnost ostvarivanja visokokvalitetnih i proizvoljnih ukrasa, a takođe su veoma otporni na habanje. Međutim, akustička svojstva laminatnih panela obično su nepovoljna što izaziva neprijatne zvuke prilikom upotrebe, naročito kada se koriste kao podna obloga. Za to je odgovoran veoma tvrd melaminski sloj na površini laminata. Ta se melaminska površina takođe doživljava kao hladna i neprijatna. Obloge na bazi PVC-a imaju sjajna akustička svojstva, a takođe su prijatne na dodir, tople i relativno meke što je poželjno u mnogim primenama, na primer kao podna obloga u kupatilu. Međutim, da bi se proizvele vizuelno visokokvalitetne površine, takvi se PVC podovi moraju obraditi na relativno složen način pa su samim tim znatno skuplji od konvencionalnih laminatnih panela, ako treba da imaju barem sličan vizuelni kvalitet. Nedostatak PVC panela je to što se na mekoj površini pri intenzivnoj upotrebi brzo pojave duboke ogrebotine što narušava vizuelni izgled. Još jedan nedostatak je to što PVC podovi nisu bezopasni sa ekološke tačke gledišta. Oni sadrže plastifikatore koji su štetni po zdravlje, a poznato je da je hlor veoma opasan u slučaju požara (npr. obrazovanje hlordioksina).

[0010] Direktno štampani paneli eliminišu neke od nedostataka laminatnih panela i, na primer, ne zahtevaju dekorativni papir impregniran melaminskom smolom što uprošćava proizvodnju. Međutim, oni imaju slične nedostatke kao laminatni paneli u pogledu akustičkih svojstava i osećaja na dodir.

[0011] U svetlu tih poznatih panela ili obloga, predmet ovog pronalaska je da obezbedi postupak za proizvodnju panela, određenije zidnog, plafonskog ili podnog panela, koji ima što je moguće više različitih prednosti poznatih panela, a da su pritom nedostaci svojstveni raznim panelima svedeni na minimum. Uz to, dalji predmet je da se takav panel može proizvoditi jeftino i na relativno jednostavan način. Dalji predmet je da se obezbede paneli ovog tipa koji imaju dobru trajnost i sa kojima je moguće ostvarivanje visokokvalitetnih dekorativnih uzoraka.

[0012] Ti i drugi predmeti koji će biti pomenuti ili koje stručnjak iz ove oblasti može prepoznati tokom čitanja ovog opisa postignuti su panelom prema 1. patentnom zahtevu.

3. Detaljan opis pronalaska

[0013] Otkriven je postupak za proizvodnju panela, određenije zidnih, plafonskih ili podnih panela, u kojem se u prvoj fazi na noseću ploču, kao npr. MDF ploču, nanosi sloj tečnog akrilata koji stvrdnjava zračenjem, koji nakon (potpunog) stvrdnjavanja ima Martensovu tvrdoću MS1od 0,5 do 120 N/mm<2>. U sledećoj fazi se ovaj sloj najmanje delimično stvrdnjava. Po potrebi se ove faze ponavljaju sve dok se ne postigne željena debljina sloja, pri čemu se pojedinačni slojevi nanose mokro na suvo. U daljoj fazi se na poslednji, stvrdnuti sloj nanosi međusloj tečnog akrilata koji se stvrdnjava zračenjem, a na njega se nanosi sledeći sloj tečnog akrilata koji se stvrdnjava zračenjem pomoću folije, bez prethodnog stvrdnjavanja međusloja. Drugim rečima, sledeći sloj ili film nanosi se mokro na mokro. Prema ovom pronalasku ovo dovodi do delimičnog mešanja slojeva, pri čemu je sledeći sloj akrilat koji nakon stvrdnjavanja ima Martensovu tvrdoću MS2, pri čemu je MS2> MS1. Ta dva sloja ili filma koja su naneta mokro na mokro zatim zajedno stvrdnjavaju, poželjno u potpunosti. Pomenute pojedinačne faze ne moraju nužno da slede direktno jedna za drugom, već se mogu obezbediti i dalje međufaze. Samo je važno da se poslednja dva pomenuta sloja ili filma, odnosno međusloj i sledeći sloj, nanesu mokro na mokro. Pokazalo se da se na ovaj način mogu postići posebno otporni slojeviti sistemi. Pored toga, dobijeni panel ima i druge tehničke prednosti koje će biti objašnjenje dalje u ovom opisu.

[0014] Poželjno se prvi slojevi, koji se nanose mokro na suvo, nanose preko mehanizma valjaka. Samo se sledeći sloj koji se nanosi mokro na mokro na međusloj, nanosi prema ovom pronalasku preko folije kao što je preko kalandara za folije. Stručnjak u ovoj oblasti je u principu upoznat sa primenom sredstava za premazivanje preko folije. Prilikom korišćenja folija, materijal za premazivanje se prenosi na odgovarajući način na foliju, npr. preko valjaka za nanošenje. Folija, koja je na ovaj način obezbeđena materijalom za premazivanje, se zatim postavlja ili pritiska na podlogu koja treba da se premaže, pri čemu se materijal za premazivanje prenosi na podlogu. Folija se potom može ponovno ukloniti, pri čemu materijal za premazivanje pretežno i potpuno ostaje na podlozi. Odgovarajući sistemi pogodno rade na principu kontinuiranog protoka. Osnovni principi su detaljnije opisani, na primer, u prijavama istog prijavioca WO 2007/059805, WO 2007/059967 ili WO 2008/061765, čiji je sadržaj ovde u potpunosti uključen referencom.

[0015] Prema ovom pronalasku takođe je obezbeđen panel, kao što je zidni panel, plafonski panel, ali naročito podni panel prema 1. patentnom zahtevu, koji obuhvata noseću ploču sa prednjom stranom i zadnjom stranom, sa slojevitim sistemom koji je obezbeđen najmanje na prednjoj strani, kao što se dobija opisanim postupkom. Podrazumeva se da je prednja strana ona strana koja, kada je panel postavljen, na primer u obliku poda, predstavlja korisnu stranu koja je okrenuta ka posmatraču. Opciono se noseće ploče mogu podeliti na panele. Paneli mogu imati sredstva za spajanje na njihovim bočnim ivicama, naročito u obliku elemenata pera i žleba, kakva su poznata iz oblasti laminatnih podnih panela. Posebno prikladni elementi pera i žleba omogućavaju da se spojem obezbeđenim oblikom poveže nekoliko panela iste vrste u pravcima paralelnim sa prednjom stranom kao i upravnim na prednju stranu. Naravno, paneli se mogu i pojedinačno podvrgnuti fazi postupka mada je taj postupak manje ekonomičan. Prema ovom pronalasku, počevši od prednje strane, slojeviti sistem ima prvi elastični sloj koji se sastoji od polimera i koji se u nastavku označava kao sloj S1. Prema ovom pronalasku, debljina tog prvog polimernog sloja iznosi 40 - 600 µm, a Martensova tvrdoća MS1od 0,5 - 120 N/mm<2>, poželjno između 2 i 50 N/mm<2>a najpoželjnije između 2 i 40 N/mm<2>, pa je on samim tim mekan i elastičan. Preko tog prvog elastičnog sloja obezbeđen je drugi sloj S2, debljine samo 10 - 180 µm i Martensove tvrdoće MS2koja je veća od Martensove tvrdoće prvog elastičnog sloja, tj. MS2> MS1. Martensova tvrdoća MS2, utvrđena na površini panela, iznosi poželjno između 5 - 300 N/mm<2>, poželjno 5 - 80 N/mm<2>, a još poželjnije između 10 i 60 N/mm<2>. Između ova dva sloja S1 i S2 postoji međuoblast (prelazno područje), sa Martensovom tvrdoćom MZB, pri čemu je MS2> MZB≥ MS1. Ova međuoblast poželjno je izvedena pomoću opisanog postupka i nastaje automatski prilikom izvođenja tog postupka, naime delimičnim mešanjem na graničnoj površini međusloja nanetog mokro na mokro sa daljim slojem. Međuoblast nastala delimičnim mešanjem međusloja sa daljim slojem stoga nema homogenu tvrdoću, već se tvrdoća povećava ka sloju S2. Drugim rečima, Martensova tvrdoća MZBmeđuoblasti nije konstantna, već raste od sloja S1 ka sloju S2. Međuoblast poboljšava mehaničku stabilnost slojevitog sistema, a s druge strane poboljšava akustična svojstva panela. Slojeviti sistemi prema ovom pronalasku imaju značajno poboljšan efekat prigušenja zvuka od najmanje 5 dB, u zavisnosti od debljine i mekoće prvog sloja S1, čak i više od 9 dB u poređenju sa odgovarajućim laminatnim podovima sa prevlakom od melaminske smole i debljinom ploče od 8 mm.

[0016] Struktura slojevitog sistema panela prema ovom pronalasku dovodi do toga da površina tako premazanog panela - bez obzira na materijal noseće ploče - bude relativno meka i ima prijatno topao osećaj na dodir za ljudsku percepciju. Određenije, obezbeđivanje debelog elastičnog sloja S1 ima značajne akustičke prednosti. U poređenju sa referentnim podom od laminata, slojeviti sistem prema ovom pronalasku dovodi do značajnog efekta prigušenja buke prilikom hoda po njemu. Prema IHD-W 431, za referentni pod od laminata utvrđena je glasnoća od 26 sona. Pod opremljen elastičnim slojem S1, slojem S2 i međuoblašću koja je između njih, pokazuje poboljšanje od 15 - 70 % u poređenju sa tim referentnim podom. Za PVC (LVT) pod izmereno je poboljšanje od 40 % u poređenju sa referencom.

[0017] Opisani postupak mokro na mokro ima niz ozbiljnih prednosti u odnosu na uobičajeno nanošenje sloj po sloj i želiranje (tj. delimično stvrdnjavanje) pojedinačnih slojeva akrilata stvrdnutih UV zračenjem: Pomoću folija, strukturni elementi koji su uobičajena dekoracija, kao npr. sinhrona struktura hrasta, mogu se uneti u mokri sloj i otvrdnuti. Preko dizajna folije može se podesiti bilo koji stepen sjaja. Zbog velike nanete količine tečnosti slojeva mokro na mokro, mogu se obrazovati i veoma duboke strukture od na primer 150 µm. Sa klasičnim sukcesivnim nanošenjem i želiranjem pojedinačnih slojeva, mogu se primeniti samo vrlo ograničene i vrlo ravne strukture. Poznato je da je kontrola različitih stepena sjaja prilično složena.

[0018] U slučaju poda sa opisanom strukturom gornji sloj S2 mora imati veoma visoku otpornost na habanje, u suprotnom pod ima samo umerena upotrebna svojstva. Teoretski, prednost strukturiranja se, takođe, može postići ako se debeo, vlažan sloj S2 nanese na osušeni sloj S1 koristeći strukturiranu foliju. Međutim, stručnjaku u ovoj oblasti jasno je da ovo ograničava opseg akrilatnih komponenti koje se mogu koristiti. Ako je tvrdoća sloja S2 previsoka, gubi se željeni efekat prigušenja i nakon nekog vremena mogu se javiti pukotine pri skupljanju zbog napona u sloju laka u površini. Ako je tvrdoća sloja S2 manja, pogoršava se otpornost na habanje površine tokom upotrebe. Sa opisanim nanošenjem mokro na mokro, ovi nedostaci se smanjuju ili eliminišu. U principu, sloj S1 je meko elastičan nakon stvrdnjavanja. Sa S2 postiže se željena otpornost na habanje (npr. otpornost na grebanje i mikroogrebotine, habanje). Preko međuoblasti, koja ima određeni gradijent tvrdoće, izbegavaju se naponi u materijalu i s tim povezana sklonost ka lomu.

[0019] Kao materijali za noseću ploču mogu se koristiti brojni različiti materijali budući da su relevantna fizička svojstva panela prema ovom pronalasku suštinski određena nanetim slojevitim sistemom.

[0020] Zbog toga je noseća ploča panela prema ovom pronalasku uglavnom, na primer, MDF ploča, HDF ploča, PVC ploča, ploča od cementnih vlakana, WPC ploča (kompozit drvene prašine), termoplastična reciklirana ploča, drvena ploča, drvena furnirska ploča ili nešto slično parketnoj ploči, kao što je gotova parketna ploča. Kao što je pomenuto na početku, noseća ploča može na svojim stranama poželjno imati sredstva za spajanje u obliku elemenata pera i žleba tako da se paneli prema ovom pronalasku mogu lako postavljati, na primer, na pod radi formiranja obloge.

[0021] Obično, materijali za slojeve S1 i S2 kao i međusloj (kao i S3, ako postoji) poželjno predstavljaju akrilatne sisteme ili su zasnovani na akrilatima. Ovde se pod akrilatnim sistemom podrazumeva polimerizabilna mešavina mono, di i polifunkcionalnih jedinjenja na bazi akrilne kiseline koja sadrže dvostruke veze. Tipični predstavnici su, na primer, dipropilenglikoldiakrilat, 1,6-heksandioldiakrilat, estri poliuretanske akrilne kiseline, estri poliestarske akrilne kiseline kao što su oni dostupni na tržištu u proizvodnom programu kompanije BASF pod trgovačkom imenom LaromerTM.

[0022] Sloj S1 je poželjno polimer na bazi oligomera i/ili mešavine oligomera koji se mogu polimerizovati pomoću slobodnih radikala. Poželjno je na bazi akrilatnih oligomera koji se stvrdnjavaju zračenjem. Ti se oligomeri biraju tako da sloj ima najbolja moguća svojstva prigušenja, a karakteriše ih Martensova tvrdoća od 0,5 - 120 N/mm<2>, posebno poželjno 2 - 50 N/mm<2>. Takva formulacija oligomera sastoji se od, na primer, jednog nezasićenog akrilata koji sadrži poliestarsku, polietarsku i/ili poliuretansku strukturu sa funkcionalnošću 1- 4, poželjno < 2, ili više njih. Njihovi komercijalni primeri su Laromer PO 43 F, Laromer UA 9033 ili Laromer UA 19 T iz BASF-a. Mešavina oligomera može takođe sadržati akrilne estre niskog viskoziteta sa funkcionalnošću 1- 4, poželjno sa funkcionalnošću 1- 2. Njihovi komercijalni primeri su Laromer LR 8887, Laromer DPGDA, Laromer TPGDA iz BASF-a. Za stvrdnjavanje pomoću UV zračenja neophodni su fotoinicijatori kao što su mono ili bisacilfosfinoksidi, alfahidroksiketoni, derivati benzofenona, benzildimetilketal ili fenilglioksalati. Formulacija može sadržati i aditive kao što su ovlaživači, sredstva protiv stvaranja pene, neorganski ili organski punioci. Na primer, kao aditivi se mogu koristiti poliakrilati, silikoni, talk, barijumsulfat, kreda, silicijumska kiselina ili derivati poliuree.

[0023] Materijal za drugi sloj S2 poželjno je na bazi akrilatnog oligomera koji se može polimerizovati pomoću slobodnih radikala ili mešavine akrilata koji se mogu polimerizovati pomoću slobodnih radikala i koja se sastoji od jednog nezasićenog akrilata koji sadrži poliestarsku, polietarsku i/ili poliuretansku strukturu, sa funkcionalnošću 1- 8, poželjno 3 - 6, ili više njih. Njihovi primeri su Laromer PE 9074, Laromer 8863 ili Laromer LR 8987 kao sirovina laka iz BASF-a. Te mešavine akrilata poželjno sadrže i akrilne estre niskog viskoziteta sa funkcionalnošću 1- 6, poželjno sa funkcionalnošću 2 - 4. Na primer, mogu se koristiti sledeće sirovine iz BASF-a sa trgovačkim markama Laromer HDDA, Laromer TMPTA, Laromer PPTTA. U slučaju UV-umrežavajućih sistema, dodaju se fotoinicijatori kao što su mono ili bisacilfosfinoksidi, alfahidroksiketoni, derivati benzofenona, benzildimetilketal ili fenilglioksilati. Nadalje se mogu dodavati aditivi kao što su ovlaživači, sredstva protiv stvaranja pene, sredstva za matiranje i neorganski ili organski punioci, na primer poliakrilati, silikoni, talk, barijumsulfat, kreda, silicijumska kiselina ili derivati poliuree. Oligomeri se biraju tako da tvrdoća površine bude u poželjnom opsegu. Osim toga, izbor sirovina je izveden tako da sloj S2 ne samo da ima svojstva prigušenja već pre svega visoku otpornost na trošenje (otpornost na grebanje, otpornost na mikrogrebanje, otpornost na habanje).

[0024] Materijal za međusloj poželjno se bazira na istim osnovnim materijalima kao dva sloja S1 i S2.

Najpoželjnije se kao međusloj koristi isti ili sličan materijal kao za sloj S1, ali se u svakom slučaju mora razlikovati od polaznog materijala za sloj S2. U potpuno otvrdnutom proizvodu, automatski nastaje međuoblast zbog nanošenja mokro na mokro na međusloj zbog prodiranja komponenti materijala u granično područje spojenih vlažnih slojeva. Odnosno, slikovito rečeno: ako poslednje nanošenje S1 služi kao međusloj, onda nastala međuoblast nakon stvrdnjavanja u osnovi (odnosno u blizini noseće ploče) ima strukturu oligomera sloja S1; naviše, prema graničnoj površini sve je veće mešanje struktura oligomera S1 i S2. Iznad granične površine smanjuje se mešanje i na površini je struktura koju određuje oligomer sloja S2. Osobine ove međuoblasti zavise od hemijskog sastava S1 i S2 kao i od parametara postupka pri povezivanju ta dva sloja u kalandaru za folije, koji utiču na mešanje.

[0025] Debljina noseće ploče poželjno iznosi između 3 i 20 mm, poželjnije između 4 i 15 mm, još poželjnije između 3 i 12 mm, a najpoželjnije između 4 i 10 mm. Mogući su različiti oblici u zavisnosti od nameravane primene i nanetog ukrasa (ako postoji). Na primer, ako panel treba da podražava ukras od pravog drveta i da bude postavljen kao podni ili zidni panel, poželjan je pravougaoni oblik osnove noseće ploče ili panela, na primer pravougaoni oblik 1 1⁄2 - 2 m dugačak i 10 - 30 cm širok.

[0026] Kao što je pomenuto na početku, relevantna fizička svojstva površine panela prema ovom pronalasku suštinski su određena slojevitim sistemom prema ovom pronalasku. Za akustična svojstva panela odlučujući je debeli prvi elastični sloj S1. Generalno, posebno poželjne vrednosti Martensove tvrdoće za sloj S1 su, kao što je gore pomenuto, 0,5 - 120 N/mm<2>, poželjno između 2 i 50 N/mm<2>, a najpoželjnije između 2 i 40 N/mm<2>. Drugi sloj S2 mora, u svakom slučaju, da ima veću tvrdoću od prvog sloja i poželjno može da bude u opsegu od 5 - 300 N/mm<2>, poželjnije 5 - 80 N/mm<2>, a još poželjnije između 10 i 60 N/mm<2>. Materijal za međusloj, s druge strane, poželjno je izabrati od materijala koji (nakon stvrdnjavanja) ima manju tvrdoću od sloja S2, odnosno Martensovu tvrdoću Mz za koju važi: MS2> MZ≥ MS1. Nju treba razlikovati od Martensove tvrdoće MZBnastale međuoblasti, koja je proizvod delimičnog mešanja materijala međusloja i sloja ili filma S2 i, stoga, će iznositi između tvrdoće sloja S2 i tvrdoće međusloja. Delimičnim mešanjem međusloja sa sledećim slojem, koji obrazuje sloj S2, dobijaju se posebno dobra adhezivna svojstva slojevitog sistema. Stručnjaku iz ove oblasti je jasno da čak i ako se navedeni rasponi za poželjne tvrdoće MS1i MS2delimično preklapaju, ono što je suštinski važno jeste činjenica da je MS2veća od MS1.

[0027] Utvrđivanje Martensove tvrdoće načelno je poznato stručnjaku iz ove oblasti. U razvoju ovog pronalaska, u tu svrhu je korišćen Taber Abraser ispitni uređaj 5151 iz kompanije Taber Industries. Tvrdoća i dubina traga uzoraka određivani su nakon svakih 200 obrtaja brusnog papira S-41. Martensova tvrdoća (beleženje ispitivanja tvrdoće pod ispitnom silom) utvrđena je u skladu sa DIN EN ISO 14577. Kao ispitni uređaj korišćen je „Fischerscope H100“ iz Helmut Fischer GmbH. Korišćeni su sledeći ispitni parametri: maksimalna sila: 50/30 mN i trajanje merenja: 20 sekundi. Dubina traga je utvrđena pomoću mehaničkog merača profila. Kao ispitni uređaj korišćen je Perthometer S3P iz kompanije Perthen.

[0028] Prilikom merenja uzoraka, pokazalo se da postoje manje ili više velika odstupanja u tvrdoći date dubine sloja, verovatno zbog relativno mekih materijala koji se koriste. Zbog toga je potrebno meriti na nekoliko tačaka kako bi se dobili značajni, reprezentativni podaci putem uprosečenja. U izvedenim merenjima, tvrdoća i dubina tragova mereni su na četiri tačke nakon 200 obrtaja brusnog papira. Pokazalo se da četiri merne tačke u većini slučajeva nude dovoljnu preciznost. Naravno, ukoliko se koristi više od četiriju mernih tačaka, kao što je osam, dobijaju se još precizniji rezultati merenja.

[0029] Prema ovom pronalasku, debljina elastičnog sloja S1 je u opsegu 40 - 600 µm, poželjnije od 80 - 450 µm, a najpoželjnije od 120 - 240 µm. Bez obzira na to, debljina drugog sloja S2 iznosi od 10 - 180 µm, poželjno od 20 - 100 µm, a najpoželjnije od 30 - 80 µm. Stručnjaku iz ove oblasti je jasno da što se izabere deblji prvi elastični sloj S1, to mogu biti elastičnije osobine površine tako premazanog panela. Sloj S1 se poželjno nanosi sukcesivno u delimičnim koracima, preko mehanizma većeg broja valjaka, uz odgovarajuće želiranje nakon jedinice za nanošenje valjcima. Pod želiranjem se podrazumeva da se u odgovarajućem sloju radikalna polimerizacija inicira zračenjem, na primer pomoću UV, ali se ta polimerizacija brzo završava kako bi se osigurala adhezija sledećih slojeva. Sloj S1 može se naneti i u jednoj fazi, posebno kada je poželjna tanka varijanta sloja S1. Poželjno je između prednje strane i sloja S1 dalje obezbeđen dekorativni sloj koji obuhvata štamparsku boju (mastilo) ili se sastoji od te štamparske boje. Ovde se pojam „štamparska bojaˮ koristi uopšteno i nije namenjen da označi jednu boju, nego štamparsku boju uopšte: u digitalnoj četvorobojnoj štampi, štamparska boja se, na primer, sastoji od četiriju različitih boja (cijan, magenta, žuta, crna) od kojih se mešanjem boja raspršenih kapljica boja stvara štampana slika. U slučaju indirektne duboke štampe, poznato je da se dekorativna slika dobija pomoću obrtnih štamparskih cilindara. Pomešane boje specifične za ukras nanose se štamparskim cilindrima. U principu je u ovom pronalasku poželjno da slojevi budu suštinski prozirni kako bi mogli da služe kao zaštita za dekorativni sloj ispod.

[0030] U stanju tehnike se kao štamparska boja obično koriste disperzione boje, kao što su određenije akrilne boje. Te se disperzione boje redovno upotrebljavaju u postupku duboke štampe koji se obično koristi. Disperzione boje su štamparske boje koje se obično sastoje od triju glavnih komponenata, a to su a) rastvarač (obično voda), b) veziva u obliku plastičnih polimera koji se, isparavanjem rastvarača, kombinuju i obrazuju čvrsti sloj i c) pigmenti boja za dobijanje željene pokrivenosti i željene nijanse. Stvrdnjavanje tih disperzionih boja ne izvodi se polimerizacijom, nego isparavanjem rastvarača, budući da su veziva već u obliku polimera. Pri isparavanju veziva, polimeri koje sadrži disperzija kombinuju se na potpuno fizički način i obrazuju čvrsti zatvoreni sloj.

[0031] U vezi sa ovim pronalaskom, iznenađujuće je otkriveno da se poboljšana adhezivna svojstva slojevitih sistema prema ovom pronalasku mogu postići ukoliko se, u ovom slučaju, umesto uobičajenih disperzionih boja koriste polimerizabilne štamparske boje. Pozitivni efekat je naročito naglašen ukoliko se štamparska boja dekorativnog sloja i najmanje deo prvog elastičnog sloja S1 zajedno stvrdnjavaju ili polimerizuju (ako se dekorativni sloj štampa direktno, kao kod digitalne štampe, dekorativni sloj se sastoji od štamparske boje). Ovde se podrazumeva da stvrdnjavanje polimernog sloja ili polimerizabilne štamparske boje označava hemijsku reakciju koja se događa tokom polimerizacije. To se mora razlikovati od sušenja takvih slojeva, gde samo rastvarač, kao što je sadržaj vode u disperzionoj boji, isparava ili se smanjuje na potpuno fizički način. Zajedničko stvrdnjavanje polimerizabilne štamparske boje i materijala za prvi elastični sloj po svoj prilici dovodi do hemijskog umrežavanja na razdelnoj površini dvaju slojeva, za koje se pretpostavlja da je odgovorno za poboljšanu adheziju slojeva u celini. Konvencionalno korišćene disperzione boje nemaju nikakve polimerizabilne akrilatne sisteme pa ne može doći do takvog hemijskog umrežavanja između štamparske boje, tj. dekorativnog sloja, i elastičnog sloja.

[0032] Zbog toga su štamparske boje koje se koriste za ovaj pronalazak uglavnom poželjno polimerizabilne štamparske boje, a određenije polimerizabilni akrilatni sistemi. Glavne komponente polimerizabilnih štamparskih boja su veziva, to jest smole koje sadrže reaktivne dvostruke veze; monomeri ili oligomeri, kao što su akrilatni monomeri i akrilatni oligomeri; opcioni fotoinicijatori za štamparske boje koje se stvrdnjavaju zračenjem; aditivi kao što su sredstva protiv stvaranja pene, aditivi za izravnavanje, itd.; i pigmenti boja kao i punioci radi postizanja određenih fizičkih i tehničkih svojstava. Uopšteno, štamparske boje koje se koriste za ovaj pronalazak mogu poželjno i da se stvrdnjavaju zračenjem, kao što su naročito štamparske boje koje mogu da se stvrdnjavaju UV zračenjem. Štamparska boja je naročito poželjno na bazi polimerizabilnog akrilata i/ili N-vinilkaprolaktama.

[0033] U nekom daljem načinu ostvarivanja, prema ovom pronalasku, na prednjoj strani ispod dekorativnog sloja obezbeđen je treći elastični sloj S3, koji ima Martensovu tvrdoću MS3, pri čemu je tvrdoća trećeg elastičnog sloja poželjno jednaka tvrdoći prvog elastičnog sloja S1 ili manja od nje, tj. MS3≤ MS1. Na taj način se mogu proizvesti naročito debeli slojeviti sistemi sa odgovarajuće dobrim elastičnim svojstvima. Debljina sloja S3 bi poželjno trebalo da iznosi 10 - 300 µm, još poželjnije od 30 - 150 µm, a najpoželjnije od 60 - 120 µm. Za sloj S3 koristi se mešavina akrilata koji se mogu polimerizovati pomoću slobodnih radikala, kao što je opisano za sloj S1. Toj se mešavini oligomera pre nanošenja, međutim, dodaju pigmenti kako bi se sloju dala neprozirna boja kao podloga za štampanje, tj. taj sloj S3 ne bi trebalo da bude proziran kako bi se postigao dovoljan kvalitet štampe. Zatim se na taj prethodno naneti sloj S3 nanosi dekorativni sloj koji uključuje sve neophodne slojeve prajmera i osnovnog sloja. Prednost tog trećeg sloja S3 je u tome što se celokupni slojeviti sistem može izraditi da bude veoma debeo bez narušavanja vizuelnog utiska bilo kog dekorativnog sloja koji može biti prisutan, budući da se između posmatrača i dekorativnog sloja nalaze samo prvi elastični sloj S1 i drugi sloj S2 sa međuoblašću.

[0034] Slojeviti sistem prema ovom pronalasku takođe ima prednost u tome što na prednjoj strani panela ili noseće ploče nisu potrebne dodatne papirne ili plastične folije, kao što je bilo neophodno u mnogim primenama u stanju tehnike. Paneli se zato mogu kontinuirano premazivati u jednom postrojenju i ne moraju se dovoditi u kontakt sa prethodno proizvedenom papirnom ili plastičnom folijom niti lepiti za nju.

Primer 1:

[0035] U prvoj se fazi na HDF noseću ploču debljine 8 mm nanosi prajmer na bazi komercijalno dostupne vodene disperzije akrilata pomoću jedinice za nanošenje valjcima sa nanosom od 10 g/m<2>. U sledećoj fazi, ploča se zaglađuje jedinicom za nanošenje valjcima pomoću punioca na bazi visoko napunjene vodene disperzije akrilata sa količinom za nanošenje od 25 g/m². Zatim se nanosi osnova za štampu (prajmer) na bazi vodene disperzije akrilata pomešane sa puniocima i pigmentima boje pomoću postupka izlivanja (tj. postupka za nanošenje prevlake obrazovanjem zavese) u količini od 70 g/m<2>. Svaka od ovih faza premazivanja praćena je međufazom sušenja na temperaturama između 80 i 200 °C. Tako obrađene ploče uvode se u mašinu za štampanje, koja u suštini obuhvata valjak forme i gumeni valjak za prenos slike za štampanje sa cilindra forme na ploču. Slika za štampanje generiše se preko tri nizvodne štamparske jedinice, pri čemu svaka štamparska jedinica nanosi sopstvenu disperzionu štamparsku boju koja se sastoji od pigmenata boje i vodene disperzije akrilata. U slučaju imitacije tamnog drveta oraha nanosi se, na primer, 5 g/m<2>štamparske boje. U sledećem se postupku se na sloj štamparske boje nanosi komercijalno dostupan UV prajmer pomoću jedinice za nanošenje valjcima. Zatim se sloj mešavine (1) akrilatnih oligomera koji se mogu polimerizovati pomoću slobodnih radikala nanosi u količini od 80 g/m<2>preko nizvodne jedinice za nanošenje valjcima. Ta mešavina (1) oligomera sadrži 70 delova Laromer PE 9032 i 25 delova Laromer TBCH iz BASF-a i 5 delova drugih aditiva (benzildimetilketal kao fotoinicijator, alifatični uretanakrilat sa funkcionalnošću od 3). Taj se sloj želira pomoću UV lampi. Ista mešavina (1) oligomera ponovo se nanosi na taj delimično stvrdnut sloj u količini od 80 g/m<2>preko dalje jedinice za nanošenje valjcima. Ovaj međusloj dovodi se na kalandar za folije vlažan, tj. bez želiranja. Sledeći sloj drugog oligomera koji se stvrdnjava zračenjem, koji sadrži dvostruke veze i pomešan je sa fotoinicijatorima se potom nanosi mokro na mokro preko strukturirane potporne folije u količini od 50 g/m<2>i polimerizuje UV zračenjem zajedno sa prethodno nanetim međuslojem. Za tu svrhu, strukturirana folija je UV-propusna, tako da se zračenje može propustiti kroz nanetu foliju. Taj se oligomer (2) sastoji od mešavine 75 delova Laromer PE 9074, 20 delova Laromer HDDA iz BASF-a i 5 % drugih aditiva (uključujući fenilglioksalat kao fotoinicijator). Nakon UV-stvrdnjavanja, folija se uklanja i dobija se gotova slojevita dekorativna ploča koja se u daljem postupku može izdeliti na panele, pri čemu se na ove panele pričvršćuju poznati spojni elementi. Delimičnim mešanjem međusloja sa sledećim slojem stvara međuprostor u gotovom proizvodu na graničnoj površini ta dva sloja, koji nema homogenu tvrdoću.

Primer 2: Paneli, kod kojih štampana slika nastaje pomoću štamparskih boja koje se stvrdnjavaju zračenjem

[0036] Ponovo se koristi 8 mm debela HDF noseća ploča koja je obezbeđena vodenim prajmerom, puniocem i osnovom za štampu, kao što je opisano u primeru 1. Na tako obrađenoj ploči se, pomoću digitalnog štampača, izrađuje ista ukrasna slika kao u primeru 1. Ovde se, međutim, ne koriste disperzione boje, nego boje za digitalnu štampu koje se stvrdnjavaju UV zračenjem. Za izradu štampane slike potrebna je količina boje od oko 2 g/m<2>. Boja se prvo fiksira sa 150 mJ/cm<2>(živa). Nakon toga se nanosi 2 g/m<2>komercijalno dostupnog UV prajmera. Oligomer (1) koji sadrži dvostruke veze i pomešan je sa fotoinicijatorima nanosi se kao u primeru 1 na ovaj neozračen sloj i ovaj sloj se zajedno sa štamparskom bojom stvrdnjava, tj. polimerizuje UV zračenjem. Zatim se nanose sledeći slojevi kao u primeru 1. Na ovaj način izveden polimerni sloj obuhvata štamparsku boju i sve slojeve preko njega. Paneli izrađeni na ovoj osnovi takođe se podvrgavaju laboratorijskim testovima

Primer 3:

[0037] HDF-noseća ploča podvrgava se proizvodnim fazama do posle štamparske mašine kao u primeru 1. Na osušenu štamparsku boju nanosi se komercijalno dostupni vodeni UV prajmer. Ploča je zagrejana prethodnim postupkom, sa temperaturom površine 50 - 60 °C tako da voda u prajmeru brzo isparava na površini pa se prajmer tako fiksira. Potom se pomoću mehanizma valjaka nanosi mešavina (1) kao što je opisana u primeru 1 u količini od 50 g/m<2>i želira pomoću UV zračenja. Nakon toga sledi drugo nanošenje 50 g/m<2>ove mešavine (1) oligomera valjcima sa naknadnim želiranjem i najzad treće nanošenje (1) 50 g/m<2>sa naknadnim želiranjem. Ista mešavina (1) oligomera ponovo se nanosi na ovaj delimično stvrdnuti sloj, koji odgovara sloju S1, u količini od 80 g/m<2>pomoću sledeće jedinice za nanošenje valjcima i preko toga se nanosi sledeći sloj mokro na mokro u količini od 30 g/m<2>pomoću kalandara za folije i stvrdnjava pomoću UV zračenja. Dalja obrada ploča u podne panele izvodi se kao u primeru 1.

Primer 4:

[0038] U prvoj se fazi na HDF noseću ploču debljine 8 mm nanosi prajmer na bazi komercijalno dostupne vodene disperzije akrilata pomoću jedinice za nanošenje valjcima sa nanosom od 10 g/m<2>. U sledećoj fazi, ploča se zaglađuje u jedinici za nanošenje valjcima pomoću punioca na bazi visoko napunjene vodene disperzije akrilata sa nanetom količinom od 25 g/m<2>. Potom se, pomoću mehanizma valjaka, nanosi masa koja se stvrdnjava UV zračenjem u količini od 40 g/m<2>. Ta masa koja se stvrdnjava zračenjem sastoji se od 65 masenih udela mešavine (1) oligomera iz primera 1 i 35 udela izuzetno fino dispergovanog titanijumdioksida. Zatim se želira pomoću UV zračenja. Drugo nanošenje 40 g/m<2>te mase odvija se preko nizvodne jedinice za nanošenje valjcima sa naknadnim želiranjem. Tako nanet sloj odgovara sloju S1. Nakon toga sledi digitalno štampanje kao u primeru 2. Potom se nanosi komercijalno dostupan UV prajmer u količini od 3 g/m<2>pomoću jedinice za nanošenje valjcima. Dalje premazivanje izvodi se kao što je opisano u primeru 1, kao i proizvodnja panela od osnovnih ploča.

Primer 5:

[0039] Sprovode se faze postupka iz primera 4 do i uključujući digitalnu štampu i naknadno premazivanje UV prajmera. Ostali slojevi se nanose kao što je opisano u primeru 3. Ovako dobijene osnovne ploče takođe se obrađuju u panele.

[0040] U nastavku su prikazana neka od svojstava utvrđenih za materijale za podne obloge u primerima 1 -5:

Određivanje emisije buke prilikom hodanja u skladu sa IHD-W 431 (verzija od 14.05.2012):

Karakteristične vrednosti su određene zanemarujući spektre sa najvišom i najnižom glasnoćom (korekcija odstupanja u skladu sa IHD-W 431).

[0041] Rezultat je prikazan kao razlika između A-ponderisanog ukupnog nivoa zvučnog pritiska i glasnoće ispitivane varijante u poređenju sa referentnim podom. Procentualna promena linearnog parametra glasnoće (N) u odnosu na referencu određuje se na sledeći način:

Procenat promene:

[0042] Utvrđena karakteristična vrednost ukazuje na procentualno povećanje (negativna vrednost) ili smanjenje (pozitivna vrednost) percepcije glasnoće.

[0043] Referenca je konvencionalni laminatni pod sa prevlakom od melaminske smole i debljinom ploče od 8 mm.

Tabela 1: A-ponderisani ukupni nivo zvučnog pritiska

Tabela 2: Glasnoća

[0044] Primer pokazuje da se premazom prema ovom pronalasku može postići značajno smanjenje buke pri hodanju. Smanjenje od 10 dB ljudsko uho opaža kao prepolovljavanje jačine zvuka. Kako bi bile direktno uporedive, u primerima 1 - 5 su kao noseće ploče korišćene isključivo HDF noseće ploče. Sa alternativnim nosećim pločama moguće je dalje značajno smanjenje buke.

4. Opis poželjnih načina ostvarivanja

[0045] U nastavku je ovaj pronalazak detaljnije objašnjen uz pozivanje na pridruženi nacrt. U kom:

Fig.1a i b prikazuju primerne strukture slojeva u šematskom izgledu; i

Fig.2 prikazuje primerno postrojenje za proizvodnju panela prema ovom pronalasku u šematskom izgledu.

[0046] Fig.1a prikazuje šematsku strukturu slojeva za panel 10 prema ovom pronalasku. Izgled je čisto šematski i nije u tačnoj razmeri. Određenije, noseća ploča 11 je značajno deblja od ostalih slojeva 12 - 18, koji su u opsegu od nekoliko stotina µm. Uz to su pojedinačni slojevi prikazani delimično u raščlanjenom izgledu radi lakšeg razumevanja, a u stvarnosti su svi direktno međusobno susedni ili postavljeni direktno jedan na drugi.

[0047] U prikazanom primeru, predstavljena je noseća ploča 11 debljine oko 8 mm izrađena od HDF materijala. Na zadnju stranu noseće ploče 11 zalepljena je barijera 13 protiv vlage u obliku prikladne plastične folije. Ta barijera protiv vlage je opciona i zavisi od materijala za noseću ploču 11 i od željene oblasti upotrebe. Noseća ploča 11 ima i sredstva za spajanje u obliku elemenata žleba 15 i pera 14, koji su samo šematski označeni na Fig.1a (i b). Stručnjak iz ove oblasti upoznat je sa prikladnim sredstvima za spajanje u obliku elemenata pera i žleba koji omogućavaju povezivanje nekoliko sličnih panela u pravcima paralelnim sa prednjom stranom i takođe upravnim na prednju stranu, spojem obezbeđenim oblikom. U tu su svrhu obično obezbeđena komplementarna sredstva za spajanje koja su međusobno naspramna na četirima stranama pravougaone ili četvorougaone noseće ploče. Detalji takvih sredstava za spajanje ili profila za zabravljivanje poznati su stručnjacima iz oblasti proizvodnje laminatnih podova, kao npr. iz WO 0188306 ili WO 0148332 istog prijavioca, koji su ovde u celosti uključeni referencom.

[0048] U prikazanom slojevitom sistemu panela 10, obezbeđen je sloj 16 prajmera debljine, na primer, 50 -200 μm, koji je na bazi vodenog akrilatnog sistema. Dalje se ispod prajmera mogu naneti veoma tanki slojevi prajmera i/ili čak slojevi punilaca, kao što je poznato stručnjaku iz oblasti direktno štampanih panela. Na prajmeru 16 štampa se dekorativni sloj ili ukras 18. Taj se ukras 18 ili dekorativni sloj 18 nanosi, na primer, pomoću polimerizabilne štamparske boje u digitalnoj četvorobojnoj štampi. Iznad dekorativnog sloja 18 smešten je prvi elastični sloj S1 debljine 200 μm i Martensove tvrdoće MS1od 15 N/mm<2>. Na taj prvi elastični sloj S1 nanosi se drugi sloj S2 čija debljina iznosi 80 µm, a Martensova tvrdoća oko 25 N/mm<2>. Između dva sloja S1 i S2 postoji međuoblast ZB koja proizilazi iz toga što su međusloj i sloj S2 naneti mokro na mokro, tako da dolazi do delimičnog mešanja tečnih polaznih materijala na graničnoj površini ta dva sloja ili slojeva. Na slikama je to šematski prikazano tačkama različite gustine.

[0049] Primer na Fig.1b odgovara primeru na Fig.1a sa tom razlikom što je ovde između sloja 16 prajmera i dekorativnog sloja 18 obezbeđen dodatni elastični sloj S3. Taj sloj S3 poželjno ima Martensovu tvrdoću MS3koja je manja od Martensove tvrdoće sloja S1, odnosno MS3≤MS1. U primeru na Fig.1b prvi sloj S1 može biti nešto tanji nego u primeru na Fig.1a, što je na dvama slikama šematski naznačeno različitim debljinama.

[0050] Primera radi, u nastavku će, uz pozivanje na Fig.2, biti opisana proizvodnja panela prema ovom pronalasku. Fig.2 pokazuje šemu sistema za premazivanje radi premazivanja noseće ploče 100. Nakon premazivanja, noseće ploče se seku na određenu veličinu i profilišu u posebnoj liniji za profilisanje (koja nije prikazana). Debljina nosećih ploča 100 iznosi, na primer, između 3 i 20 mm, dužina (gledano u pravcu prenosa sistema sa Fig.2) 150 - 200 cm, a širina 125 - 210 cm. Međutim, za noseće ploče mogu se koristiti bilo koje druge dimenzije ploče, koje se na kraju postupka seku na željeni oblik i veličinu. Stanice sistema prikazane na Fig.2 ne treba shvatiti kao konačne, nego one služe isključivo kao primeri za objašnjavanje postupka prema ovom pronalasku. Ispred, iza i između prikazanih stanica mogu se obezbediti dodatne stanice za obradu, kao što su dodatne stanice za sušenje, stanice za nanošenje prajmera, stanice za nanošenje punioca, upravljački i nadzorni uređaji, itd. Noseće ploče 100 se kroz sistem za premazivanje prenose npr. preko valjkastih transportera 20.

[0051] U prvoj prikazanoj stanici 30 se na prednju stranu (glavnu stranu) nosećih ploča 100 nanosi kompozicija prajmera pomoću tečne zavese 31 materijala za oblaganje. Ta se tečna zavesa 31 prostire po čitavoj širini ploče, a ploče se prenose kroz tu zavesu i tako se premazuju. Ispod uređaja 30 za ispuštanje zavese je prihvatnik 32 u koji upada tečna zavesa kada paneli ne prolaze kroz zavesu, kao na primer u razmaku između dvaju uzastopnih panela. Kao materijal za oblaganje za osnovni sloj poželjno se koristi vodena disperzija akrilata. U narednoj stanici 40 za sušenje se naneti osnovni sloj suši vrućim vazduhom, tj. voda se uklanja iz vodene disperzije akrilata. Kada se prajmer osuši, na osnovni sloj se pomoću sistema 45 za digitalnu štampu štampa dekorativni sloj. Taj dekorativni sloj može, na primer, podražavati pravo drvo, ali sistemi za digitalnu štampu koji su danas komercijalno dostupni mogu na panelima odštampati praktično bilo koji željeni ukras ili uzorak. Sistem 45 za štampanje poželjno koristi štamparsku boju koja se može polimerizovati zračenjem, tj. štamparsku boju na bazi polimerizabilnog akrilata i/ili N-vinilkaprolaktama. Stručnjaku iz ove oblasti je jasno da je izgled sistema 45 za digitalno štampanje isključivo čisto šematski i da se takvi sistemi za štampanje obično sastoje od nekoliko stanica. Kada se željeni ukras odštampa, u sistemu 50 za nanošenje prve prevlake nanosi se prvi sloj tečnog alifatičnog akrilata koji se stvrdnjava zračenjem. Materijal se bira tako da, nakon stvrdnjavanja, ima Martensovu tvrdoću MS1 od 0,5 - 120 N/mm<2>. Sistem 50 je sistem za nanošenje valjcima i u jednoj radnji može da nanese sloj debljine oko 40 - 100 µm. U narednoj se stanici 60 naneti sloj tečnog alifatičnog akrilata koji se stvrdnjava zračenjem najmanje delimično stvrdnjava UV zračenjem. Nakon toga sledi drugi sistem 50' za nanošenje drugog sloja istog tečnog akrilata

Claims (15)

1. koji se stvrdnjava zračenjem, kao akrilata iz prvog sloja. I ovde stanica 50' predstavlja stanicu za nanošenje valjcima koja obično može da nanese sloj debljine od 30 - 100 µm.

   [0052] U stanici 60' se ova dva sloja najmanje delimično stvrdnjavaju UV zračenjem. Ta dva stvrdnuta sloja obrazuju sloj S1.

   [0053] Zatim se u trećem sistemu 70 za premazivanje nanosi međusloj od istog tečnog akrilata koji otvrdnjava zračenjem kao i u stanicama 50 i 60. Međutim, ovaj se međusloj ne stvrdnjava, već se uvodi mokar u kalandar 80 za folije. Stručnjaku u ovoj oblasti jasno je da je kalandar 80 za folije na Fig.2 samo šematski skiciran radi prikaza pojedinačnih faza postupka. U kalandaru 80 za folije se strukturirana folija 82 vodi preko valjaka 81. Noseće ploče 100 prolaze ispod folije 82, tako da folija 82 naleže na gornju površinu ploča 100. Po potrebi, folija 82 može takođe dodatno da se pritisne na gornju površinu ploče 100 pomoću pritisnih valjaka. Stanica 83 za premazivanje snabdeva foliju 82 materijalom 84 za premazivanje koji treba da se nanese na gornju površinu ploča 100, ili vlažnim na još uvek vlažan ili mokar međusloj nanet u stanici 70, tako da na graničnoj površini dolazi do delimičnog mešanja ta dva sloja. Kao rezultat ovog mešanja, kasniji proizvod ima međuoblast u kojoj tvrdoća MZBnije konstantna, već raste od sloja S1 ka sloju S2. U stanici 90 oba sloja stvrdnjavaju što je moguće potpunije pomoću UV zračenja. Folija 82 je za ovu svrhu UV propusna, tako da – kao što je šematski prikazano na Fig.2 – dolazi do stvrdnjavanja slojeva dok je još uvek folija postavljena na njima. Budući da je poželjno da folija ima trodimenzionalnu strukturu, negativna slika ove strukture je utisnuta i fiksirana u stvrdnutim slojevima ili stvrdnutom sloju S2. Na primer, moguće je da gotovi paneli imaju trodimenzionalnu strukturu drveta da bi se postigla realna imitacija stvarne površine drveta. Na izlazu iz kalandara 80 za folije, folija 82 se uklanja sa površine ploča i premazan materijal 84 ostaje na pločama kao stvrdnuti sloj S2.

   Patentni zahtevi

   1. Panel (10), određenije zidni, plafonski ili podni panel, koji obuhvata noseću ploču (11) sa prednjom stranom i zadnjom stranom, pri čemu noseća ploča (11) ima slojeviti sistem najmanje na prednjoj strani, koji, počevši od prednje strane, ima prvi elastični sloj S1 od polimera i drugi sloj S2 od polimera, naznačen time, što prvi elastični sloj S1 ima debljinu od 40 do 600 µm i Martensovu tvrdoću MS1od 0,5 do 120 N/mm<2>, pri čemu je tvrdoća elastičnog sloja S1 konstantna po čitavoj debljini, a razlike u tvrdoći unutar tog sloja po čitavoj debljini manje su od 20 N/mm<2>; i

   drugi sloj S2 ima debljinu od 10 do 180 µm i Martensovu tvrdoću MS2, pri čemu je MS2> MS1; i između dva sloja S1 i S2 postoji međuoblast ZB sa Martensovom tvrdoćom MZB, pri čemu je MS2> MZB≥ MS1, pri čemu su Martensove tvrdoće određene u skladu sa DIN EN ISO 14577 kao što je navedeno u opisu.
2. 2. Panel prema zahtevu 1, naznačen time, što polimer sloja S1 predstavlja alifatični polimer.
3. 3. Panel prema bilo kom od prethodnih zahteva 1 ili 2, naznačen time, što MS1iznosi između 2 i 50 N/mm<2>, još poželjnije između 2 i 40 N/mm<2>, a najpoželjnije između 2 i 30 N/mm<2>.
4. 4. Panel prema bilo kom od prethodnih zahteva, naznačen time, što MS2iznosi između 5 i 300 N/mm<2>, poželjno 15 i 150 N/mm<2>, još poželjnije između 20 i 100 N/mm<2>, a najpoželjnije između 25 i 90 N/mm<2>.
5. 5. Panel prema bilo kom od prethodnih zahteva, naznačen time, što debljina prvog elastičnog sloja S1 iznosi od 40 do 500 µm, poželjno od 80 do 450 µm, a najpoželjnije od 120 do 240 µm.
6. 6. Panel prema bilo kom od prethodnih zahteva, naznačen time, što debljina drugog sloja S2 iznosi od 10 do 180 µm, poželjno od 20 do 100 µm, a najpoželjnije od 30 do 80 µm.
7. 7. Panel prema bilo kom od prethodnih zahteva, naznačen time, što noseća ploča (11) na svojim stranama ima sredstva za spajanje u obliku elemenata žleba i pera, koja omogućavaju spajanje nekoliko sličnih panela u pravcima paralelnim sa prednjom stranom kao i upravnim na prednju stranu, spojem obezbeđenim oblikom.
8. 8. Panel prema bilo kom od prethodnih zahteva, naznačen time, što je polimer sloja S1 na bazi alifatičnog akrilata koji se stvrdnjava zračenjem, određenije alifatičnog uretanakrilata.
9. 9. Panel prema bilo kom od prethodnih zahteva, naznačen time, što je između prednje strane i sloja S1 obezbeđen i dekorativni sloj (18) koji obuhvata štamparsku boju.
10. 10. Panel prema zahtevu 9, naznačen time, što je između prednje strane i dekorativnog sloja obezbeđen treći elastični sloj S3, koji ima Martensovu tvrdoću MS3, pri čemu je MS3≤ MS1.
11. 11. Panel prema prethodnom zahtevu, naznačen time, što debljina sloja S3 iznosi od 10 do 300 µm, poželjno od 30 do 150 µm, a najpoželjnije od 60 do 120 µm.
12. 12. Panel prema bilo kom od prethodnih zahteva, naznačen time, što je štamparska boja na bazi polimerizabilnog akrilata i/ili N-vinilkaprolaktama.
13. 13. Panel prema bilo kom od prethodnih zahteva, naznačen time, što štamparska boja dekorativnog sloja (18) i najmanje deo sloja S1 zajedno stvrdnjavaju, poželjno zračenjem.
14. 14. Panel prema bilo kom od prethodnih zahteva, naznačen time, što slojeviti sistem ima efekat prigušenja od najmanje 5 dB, poželjno najmanje 8 dB, a najpoželjnije najmanje 9 dB u poređenju sa nepremazanom nosećom pločom, na osnovu merenja u skladu sa EPLF standardom.
15. 15. Panel prema bilo kom od prethodnih zahteva, naznačen time, što su razlike u tvrdoći unutar sloja S1 manje od 15 N/mm<2>, a još poželjnije manje od 10 N/mm<2>.