RS64730B1

RS64730B1 - Sastav za vezivanje za mineralnu vunu

Info

Publication number: RS64730B1
Application number: RS20230973A
Authority: RS
Inventors: Marion Chenal; Pierre Salomon
Original assignee: Saint Gobain Isover
Priority date: 2018-07-20
Filing date: 2019-07-17
Publication date: 2023-11-30
Also published as: HRP20231257T1; EP3823938B1; ES2960863T3; FR3084081B1; EP3823938C0; WO2020016532A1; EP3823938A1; FR3084081A1; PL3823938T3

Description

Opis

Predmetni pronalazak se odnosi na sastav za vezivanje za proizvodnju izolacionih proizvoda na bazi mineralne vune, posebno staklene ili kamene vune, koja sadrži hidrogenizovane šećere, najmanje jednu polikarboksilnu kiselinu i izosorbid.

Proizvodnja proizvoda za izolaciju na bazi mineralne vune generalno obuhvata korak proizvodnje staklenih vlakana ili kamenih vlakana procesom centrifugiranja. Na svom putu između uređaja za centrifugiranje i trake za sakupljanje vlakana, još vruća vlakna se prskaju vodenim sastavom za vezivanje ili sredstvom za vezivanje, koje zatim prolazi kroz reakciju termoreaktiviranja na temperaturama od oko 200°C.

Fenolne smole koje se već nekoliko decenija koriste kao vezivna sredstva se sve više zamenjuju proizvodima dobijenim iz obnovljivih izvora i koji emituju vrlo malo ili nimalo formaldehida, koji je jedinjenje za koje se smatra da je potencijalno štetno po zdravlje ljudi.

Tako je poznato, na primer iz US 2011/0223364, da se mineralna vlakna vezuju sa vodenim sastavima za vezivanje bez formaldehida koji sadrže, kao reagense koji se očvršćavaju toplotom, ugljene hidrate i polikarboksilne kiseline.

Međutim, redukcijski sastavi za vezivanje na bazi šećera imaju nedostatak što izazivaju reakcije bojenja (karamelizacija, Maillardova reakcija) koje otežavaju, ako ne i onemogućuju, dobijanje proizvoda svetle boje.

Podnosilac zahteva je u svojim prijavama WO 2010/029266 i WO 2013/014399 predložio sredstva za vezivanje, zasnovana, ne na redukujućim šećerima već na hidrogenizovanim šećerima, koji se takođe nazivaju šećerni alkoholi. Ovi reagensi imaju znatno veću termičku stabilnost od redukujućih šećera i ne izazivaju Maillardove reakcije i/ili karamelizaciju. Sa polikiselinama, a posebno sa limunskom kiselinom, formiraju gustu, netopivu i nerastvorljivu poliestarsku mrežu termoreaktiviranjem.

Međutim, izolacioni proizvodi na bazi mineralne vune vezani ovom novom generacijom „zelenih“ sredstava za vezivanje nemaju iste mehaničke performanse kao proizvodi od mineralne vune vezani fenolnim smolama.

Jedan od nezadovoljavajućih aspekata izolacionih proizvoda na bazi mineralne vune vezanih sredstvima za vezivanje koji sadrže hidrogenizovane šećere je sposobnost proizvoda male gustine, takozvanih „lakih proizvoda“, da povrate svoju zapreminu nakon značajne i duže mehaničke kompresije, koja je izvršena u svrhu pakovanja i transporta proizvoda. Ova sposobnost komprimovanog proizvoda da povrati svoju debljinu nakon prestanka kompresionog pritiska naziva se „oporavak debljine“.

Oporavak debljine direktno nakon proizvodnje proizvoda na bazi sredstava za vezivanje na bio-bazi je uporediv sa onim kod proizvoda vezanih fenolnim smolama. Nakon nekoliko nedelja ili meseci skladištenja u komprimovanom stanju, primećuje se značajna razlika između ove dve vrste proizvoda: izdvajanje mineralne vune vezane zelenim sredstvima za vezivanje na bazi hidrogenizovanih šećera je 20 do 40% niže nego kod mineralne vune vezane fenolnim smolama. Drugim rečima, primećuje se značajan gubitak elastičnosti proizvoda u komprimovanom stanju, čiji mehanizmi trenutno nisu u potpunosti shvaćeni.

U toku svog istraživanja u cilju poboljšanja mehaničkih svojstava izolacionih proizvoda na bazi mineralne vune vezanih bezbojnim ili blago obojenim sredstvima za vezivanje na biološkoj bazi, odnosno proizvedenim od hidrogenizovanih šećera, Podnosilac prijave je sa iznenađenjem primetio da je moguće poboljšati oporavak debljine na spektakularan način, nakon dužeg kompresovanja proizvoda, kombinovanjem izosorbida sa hidrogenizovanim šećerima.

Ovaj efekat poboljšanja obnavljanja debljine je „zavisan od doze“, tj. za male količine izosorbida je utoliko jači što je odnos izosorbid/poliol (hidrogenovani ili nehidrogenovani šećer) veći. Međutim, podnosilac zahteva je primetio da je ovaj efekat dostigao zasićenje pri težinskom odnosu izosorbida/šećera koji je blizu 3 (75/25). Zaista se razume da je visoka hidroksilna funkcionalnost hidrogenizovanih šećera neophodna za formiranje termoreaktivne poliesterske mreže.

Cilj predmetnog pronalaska je stoga da se poboljšaju mehanička svojstva, a posebno obnavljanje debljine, lakih izolacionih proizvoda na bazi mineralne vune vezanih zelenim sredstvom za vezivanje na biološkoj bazi koje sadrži hidrogenizovane šećere.

Ovaj cilj je postignut sa vodenim sastavom za vezivanje za izolacione proizvode na bazi mineralne vune, koji sadrži

(a) najmanje jedan ugljeni hidrat izabran između redukujućih šećera, neredukujućih šećera, hidrogenizovanih šećera i njihove mešavine, pri čemu je udeo hidrogenizovanih šećera u ugljenim hidratima između 25 i 100% po težini,

(b) najmanje jednu monomernu polikarboksilnu kiselinu ili so ili anhidrid takve kiseline, pri čemu monomerna polikarboksilna kiselina predstavlja od 35 do 75% po težini, na osnovu zbira komponenti (a), (b) i (c), i

(c) izosorbid,

težinski odnos izosorbid/ugljeni hidrat je između 0,1 i 3,0, poželjno između 0,2 i 2,0, poželjnije između 0,3 i 1,5.

Takođe ima kao predmet proces proizvodnje izolacionog proizvoda na bazi mineralne vune koji se sastoji od

- nanošenja ovakvog vodenog sastava za vezivanje na vlakna mineralne vune,

- prikupljanje vlakana mineralne vune vezanih vodenim sastavom za vezivanje u obliku podloge od vezanih mineralnih vlakana,

- zagrevanje vlaknaste podloge dok sastav za vezivanje ne očvrsne i formira se netopivo i nerastvorljivo poliestersko vezivno sredstvo.

Konačno, kao predmet ima akustične i/ili toplotne izolacione proizvode koji se dobijaju takvim postupkom, a koji se odlikuju odličnim obnavljanjem debljine nakon nekoliko nedelja kompresije.

U predmetnom pronalasku izraz „ugljeni hidrat” (komponenta (a)) ima šire značenje nego obično, pošto ne uključuje samo ugljene hidrate u strogom smislu, tj. monosaharide i polisaharide formule

Cn(H2O)p

gde je p = n (monosaharidi) ili p = n-1 (polisaharidi),

nego i produkte hidrogenacije ovih ugljenih hidrata gde je aldehidna ili ketonska grupa redukovana u alkohol.

Ovi proizvodi hidrogenacije se takođe nazivaju alditoli, šećerni alkoholi ili hidrogenizovani šećeri. Termin ugljeni hidrat takođe uključuje nereducirajuće šećere koji se sastoje od nekoliko jedinica ugljenih hidrata čiji su ugljenici koji nose hemiacetal hidroksil uključeni u glikozidne veze koje povezuju jedinice zajedno.

Komponenta(e) vodenog sastava za vezivanje prema pronalasku može da se sastoji samo od hidrogenizovanih šećera i da ne sadrži redukujuće i neredukcione šećere. Ovo otelotvorenje je korisno jer dovodi do izolacionih proizvoda koji su posebno štedljivo obojeni. Zaista, odsustvo redukujućih i nereducirajućih šećera sprečava reakcije posmeđivanja kao što su Maillardova reakcija i karamelizacija.

Pod „hidrogenisanim šećerima” se podrazumevaju svi proizvodi koji nastaju redukcijom saharida (ugljenih hidrata) odabranih od monosaharida, disaharida i oligosaharida i mešavina ovih proizvoda.

Mogu se dobiti katalitičkom hidrogenacijom saharida. Hidrogenacija se može izvesti poznatim metodama koje rade u uslovima visokog pritiska i temperature vodonika, u prisustvu katalizatora izabranog od elemenata Grupe IB, IIB, IVB, VI, VII i VIII periodnog sistema, poželjno iz grupe koji sadrži nikl, platinu, paladijum, kobalt, molibden i njihove smeše. Poželjni katalizator je Raney nikl.

Jedan ili više hidrogenizovanih šećera se preferirano biraju iz grupe koju čine eritritol, arabitol, ksilitol, sorbitol, manitol, iditol, maltitol, izomaltitol, laktitol, celobitol, palatinitol, maltotritol i proizvodi hidrogenacije hidrolizata skroba ili hidrolizata lignoceluloznih materijala, posebno hemiceluloze, posebno ksilana i ksiloglukana.

Skrobni hidrolizati su proizvodi dobijeni enzimskom i/ili kiselinskom hidrolizom skroba. Stepen hidrolize se generalno karakteriše dekstroznim ekvivalentom (DE), definisan sledećim odnosom:

Povoljni skrobni hidrolizati imaju, pre koraka hidrogenizacije, DE od 5 do 99, a najpovoljnije između 10 i 80.

Hidrogenizovani šećeri se povoljno biraju između proizvoda hidrogenacije monosaharida, disaharida, oligosaharida i njihovih smeša.

Na posebno poželjan način, koristiće se hidrogenizovani šećer izabran iz grupe koju čine maltitol, ksilitol, sorbitol i proizvodi hidrogenizacije hidrolizata skroba ili hidrolizata lignoceluloznih materijala.

Poželjno je da se hidrogenizovani šećer ili smeša hidrogenizovanih šećera sastoji uglavnom od, tj. od više od 50% maltitola, po težini.

U drugom otelotvorenju, komponenta ugljenih hidrata (a) može sadržati do 75% po težini jednog ili više redukujućih i/ili nereducirajućih šećera, pored hidrogenizovanog(ih) šećera koji predstavlja najmanje 25% težinski komponente(a). Izolacioni proizvodi na bazi mineralne vune dobijeni sastavom za vezivanje sa određenim sadržajem redukujućih ili neredukcionih šećera su relativno više obojeni, ali mogu biti od stvarnog ekonomskog interesa zbog niske cene redukujućih šećera ili nepotpuno hidrogenizovanih mešavina šećera.

Sadržaj hidrogenizovanog šećera u ugljenim hidratima (komponenta (a)) je poželjno najmanje jednak 30% po težini, posebno najmanje jednak 50% po težini, a idealno je najmanje jednak 70% po težini, ili čak više od 95% po težini.

Redukcioni šećeri uključuju monosaharide i polisaharide (disaharide i oligosaharide).

Primeri monosaharida koji se mogu pomenuti uključuju one koji sadrže od 3 do 8 atoma ugljenika, poželjno aldoze i poželjno aldoze koje sadrže 5 do 7 atoma ugljenika. Aldoze koje su posebno poželjne su prirodne aldoze (koje pripadaju D-seriji), posebno heksoze kao što su glukoza, manoza i galaktoza.

Primeri disaharida koji se mogu koristiti kao redukujući šećeri su laktoza ili maltoza.

Redukcioni šećeri se poželjno biraju između monosaharida kao što su glukoza, galaktoza, manoza i fruktoza, disaharida kao što su laktoza, maltoza, izomaltoza i celobioza, i hidrolizata skroba ili lignoceluloznih materijala opisanih gore. Poželjno se koristi glukoza ili fruktoza, posebno glukoza.

Neredukcioni šećeri su poželjno disaharidi kao što su trehaloza, izotrehaloze, saharoza i izosukroze. Saharoza je posebno poželjna.

Komponenta (a) i komponenta (c) zajedno predstavljaju poželjno od 30 do 70% težinski, poželjno od 40 do 60% težinski suve materije vezivnog sastava.

Jedna ili više polikarboksilnih kiselina koje se koriste u predmetnom pronalasku kao komponenta (b) su monomerne polikarboksilne kiseline. Drugim rečima, u predmetnom pronalasku ovaj termin ne uključuje polimere dobijene polimerizacijom monomernih karboksilnih kiselina, kao što su homopolimeri ili kopolimeri akrilne kiseline ili metakrilne kiseline.

Poželjno je da se koriste polikarboksilne kiseline izabrane iz grupe koju čine dikarboksilne kiseline, trikarboksilne kiseline i tetrakarboksilne kiseline.

Polikarboksilna kiselina se može izabrati na primer iz sledeće grupe kiselina: oksalna kiselina, malonska kiselina, jantarna kiselina, glutarna kiselina, adipinska kiselina, pimelna kiselina, suberična kiselina, azelainska kiselina, sebacinska kiselina, jabučna kiselina, vinska kiselina, tartronska kiselina, asparaginska kiselina, glutaminska kiselina, fumarna kiselina, itakonska kiselina, maleinska kiselina , traumatska kiselina, kamforna kiselina, ftalna kiselina, tetrahidroftalna kiselina, hlorendinska kiselina, izoftalna kiselina, tereftalna kiselina, mezakonska kiselina, citrakonska kiselina, limunska kiselina, trikarbalna kiselina, 1,2,4-butanetrikarboksilna kiselina, akonitna kiselina, hemimelitična kiselina, trimelitična kiselina, trimezinska kiselina, 1,2,3,4-butantetrakarboksilna kiselina i piromelitna kiselina.

Posebno poželjna polikarboksilna kiselina je limunska kiselina.

Podnosilac prijave je izvršio niz ispitivanja kako bi odredio odgovarajuće proporcije hidroksilovanih komponenti (komponente (a) i (c)) i polikarboksilne kiseline koje rezultiraju vezivnim sredstvima koja, u umreženom stanju, daju konačnom proizvodu od staklene vune najbolja mehanička svojstva, posebno nakon kompresije ili nakon ubrzanog starenja u vlažnim uslovima.

Ovi testovi su pokazali da komponenta (b), odnosno monomerna polikarboksilna kiselina, predstavlja od 35 do 75% po težini, poželjno od 40 do 70 % po težini, a posebno od 45 do 65% po težini, na osnovu zbira komponenti (a), (b) i (c).

Izosorbid je rezultat dvostruke dehidratacije sorbitola i odgovara formuli

Dostupan je pod imenom Polysorb<®>od firme Roquette, Francuska.

Kao što je gore navedeno, sastavi za vezivanje iz predmetnog pronalaska dalje poželjno sadrže efikasnu količinu katalizatora sposobnog da ubrza reakciju esterifikacije između hidroksilnih grupa komponenti (a) i (c) i kiselinskih ili anhidridnih funkcija komponente (b).

Ovaj katalizator je poželjno natrijum hipofosfit ili hipofosforna kiselina, koji se koriste na primer u količini koja se sastoji između 0,5 i 10% po težini, poželjno između 1,0 i 5% po težini, na osnovu suve težine komponenti (a), (b) i (c).

Sastavi za vezivanje iz predmetnog pronalaska poželjno dalje sadrže jedan ili više poznatih aditiva, koji se obično koriste u tehničkoj oblasti mineralne vune. Ovi aditivi su na primer aditivi protiv prašine (mineralna ulja) i silikona, reaktivni ili ne, čija je funkcija da povećaju hidrofobnu prirodu izolacionih proizvoda.

Sastavi za vezivanje predmetnog pronalaska u vreme kada se nanose prskanjem na mineralna vlakna, odmah nakon formiranja istih, su prilično razblaženi rastvori sa sadržajem čvrste materije između oko 3 i 20% po težini, poželjno između 4 i 10% po težini.

Da bi se dobili proizvodi dobrog kvaliteta, neophodno je da vezivni sastav za vezivanje ima dobru sposobnost raspršivanja i da se može nanositi kao tanak film na površinu vlakana kako bi se efikasno vezala. Sposobnost raspršivanja vezivnog sastava je direktno povezana sa mogućnošću razblaživanja koncentrovanog sastava za vezivanje sa velikom količinom vode. Razblaženi vezivni sastav mora biti rastvor, stabilan tokom vremena, koji ne dovodi do pojave demiksanja.

Razblažljivost se definiše kao zapremina dejonizovane vode koja se, na datoj temperaturi, može dodati jediničnoj zapremini sastava za vezivanje pre pojave trajnog zamućenja. Sastav za vezivanje se generalno smatra pogodnim za upotrebu kao vezivno sredstvo kada je njegova razblažljivost jednaka ili veća od 1000% na 20°C.

Sastavi za vezivanje iz predmetnog pronalaska imaju razblažljivost veću od 2000%.

Nakon vezivanja vlakana i formiranja podloge na sabirnoj traci, neočvrsli proizvod se na poznati način propušta kroz termostatski kontrolisanu rernu na temperaturi većoj od 150°C, poželjno većoj od 200°C i manjoj od 250°C. Vreme boravka podloge u rerni je obično između 5 i 30 minuta.

Izolacioni proizvodi dobijeni postupkom iz predmetnog pronalaska su takozvani „laki“ proizvodi, odnosno proizvodi u obliku fleksibilnih podloga koje se izrazito sabijaju i motaju pre pakovanja.

Njihova debljina, određena prema standardu EN 823, obično se kreće između 2 i 40 cm, poželjno između 4 i 30 cm, posebno između 10 i 20 cm.

Njihova gustina je tipično između 5 i 60 kg/m<3>, poželjno između 8 i 30 kg/m<3>, poželjno između 10 i 15 kg/m<3>.

Primeri

Sastavi za vezivanje predstavljeni u Tabeli 1 se pripremaju unošenjem sastojaka u posudu koja sadrži vodu, uz snažno mešanje. Suvi ekstrakt sastava za dimenzioniranje je jednak 5% po težini.

Sastavi za dimenzioniranje se koriste za formiranje izolacionih proizvoda na bazi staklene vune.

Staklena vuna se proizvodi tehnikom unutrašnjeg centrifugiranja naznačeno time što se rastopljeni stakleni sastav pretvara u vlakna pomoću alata koji se zove ploča za centrifugiranje, koja se sastoji od korpe koja formira komoru za prijem rastopljenog sastava i periferne trake probušene mnoštvom otvora: ploča se rotira oko svoje vertikalno postavljene ose simetrije, sastav se izbacuje kroz otvore pod dejstvom centrifugalne sile i materijal koji izlazi iz otvora se uvlači u vlakna uz pomoć struje gasa za izvlačenje. Finoća staklenih vlakana, merena njihovom mikronerskom vrednošću pod uslovima opisanim u prijavi FR 2840071, iznosi 15 l/min. Postoji odnos korespondencije između vrednosti mikronera i srednjeg prečnika vlakana.

Konvencionalno, prsten za prskanje za dimenzionisanje postavljen je ispod diska za fiberizaciju da bi se ravnomerno raspodelio sastav po veličini preko staklene vune koja je upravo formirana.

1

Tako vezana mineralna vuna se sakuplja na pokretnoj traci širine 2,40 m, opremljenoj unutrašnjim usisnim kutijama koje zadržavaju mineralnu vunu u obliku filca ili mreže na površini trake. Traka zatim prolazi kroz pećnicu koja se održava na 240°C gde se komponente za vezivanje polimerizuju i formiraju sredstvo za vazivanje. Dobijeni izolacioni proizvod ima gustinu jednaku 10,6 kg/m<3>, debljinu od približno 144 mm odmah nakon proizvodnje i gubitak pri paljenju jednak 5,2%.

Oporavak debljine tako formiranih proizvoda određuje se na sledeći način:

Za svaki test debljine (T početno) osam identičnih panela od mineralne vune (120 cm x 60 cm) određuje se prema standardu EN823.

Ovih osam panela se zatim slažu i komprimuju između 2 drvene ploče sa kompresijom od 8.

Nakon dekompresije, svaki panel se drži vertikalno na udaljenosti od 450 mm od tla, a zatim se pušta. Posle čekanja od 5 minuta, merenja debljine se vrše na različitim tačkama panela korišćenjem vrha sa oznakama umetnutog u debljinu panela (EN823).

Za određivanje oporavka debljine u vreme proizvodnje, dekompresija se odvija samo nekoliko minuta nakon kompresije.

Za određivanje oporavka debljine nakon mesec dana kompresije, dekompresija se vrši nakon mesec dana čuvanja uzorka na sobnoj temperaturi i relativnoj vlažnosti i u komprimovanom stanju.

Oporavak debljine je odnos debljine izmeren posle dekompresije i početne debljine (Tpočetno) merene pre kompresije.

Oporavak debljine TRref primećen za referentni uzorak (mineralna vuna vezana fenolnom smolom) u vreme proizvodnje je proizvoljno podešen na 100%. U Tabeli 1 sav drugi oporavak debljine je izražen kao procenat ovog TRref.

Temperature staklastog prelaza (Tg) mere se diferencijalnom skenirajućom kalorimetrijom (DSC) nakon paljenja smole u aluminijumskoj čaši na 215°C tokom 20 minuta.

Tabela 1.

Može se videti da referentni proizvod, vezan sredstvom za vezivanje od fenolne smole, gubi 13% svoje debljine nakon mesec dana kompresije. Uporedni primer, pripremljen sa sastavom za vezivanje koji sadrži samo hidrogenizovani šećer i limunsku kiselinu kao reagense, ima oporavak debljine u vreme proizvodnje koji je približno identičan onom kod referentnog proizvoda. Posle mesec dana skladištenja u komprimovanom stanju, primećuje se značajno smanjenje sposobnosti proizvoda da povrati svoju debljinu. Oporavak debljine uporednog proizvoda je otprilike 30% manji od referentnog proizvoda.

Za oba primera prema pronalasku primećeno je poboljšanje oporavka debljine. Ovo poboljšanje se povećava sa proporcijom izosorbida.

Claims

PATENTNI ZAHTEVI

1. Vodeni sastav za vezivanje za izolacione proizvode na bazi mineralne vune, koji sadrži

(c) izosorbid,

2. Vodeni sastav za vezivanje prema patentnom zahtevu 1,

karakterisano time što ugljeni hidrat sadrži najmanje 30% težinskih, poželjno najmanje 50% težinskih, a posebno najmanje 70% težinskih hidrogenizovanih šećera.

3. Vodeni sastav za vezivanje prema jednom od prethodnih patentnih zahteva, karakterisano time što je hidrogenizovani šećer odabran od proizvoda hidrogenizacije monosaharida, disaharida, oligosaharida i njihovih smeša.

4. Vodeni sastav za vezivanje prema bilo kom od prethodnih patentnih zahteva, karakterisano time što je hidrogenizovani šećer izabran iz grupe koju čine sorbitol, ksilitol i maltitol.

5. Vodeni sastav za spajanje prema bilo kom od patentnih zahteva 1 do 3, karakterisano time što je hidrogenovani šećer proizvod hidrogenizacije hidrolizata skroba ili hidrolizata lignoceluloznih materijala.

6. Vodeni sastav za vezivanje prema bilo kom od prethodnih patentnih zahteva, karakterisano time što ugljeni hidrat ne sadrži redukujuće šećere i/ili neredukujuće šećere.

7. Vodeni sastav za vezivanje prema bilo kom od prethodnih patentnih zahteva, karakterisano time što sadrži od 40 do 70% težinskih, a posebno od 45 do 65% težinskih monomera polikarboksilne kiseline, na osnovu zbira komponenti (a), (b) i (c).

8. Vodeni sastav za spajanje prema jednom od prethodnih patentnih zahteva, karakterisano time što je polikarboksilna kiselina limunska kiselina.

9. Vodeni sastav za vezivanje prema bilo kom od prethodnih patentnih zahteva, karakterisano time što dalje sadrži 0,5 do 10% težinskih, poželjno 1,0 do 5% težinskih, na osnovu suve težine komponenti (a), (b) i (c), katalizatora esterifikacije, poželjno katalizatora izabranih između natrijum hipofosfita i hipofosforne kiseline.

10. Postupak za proizvodnju izolacionog proizvoda na bazi mineralne vune, koji obuhvata

- nanošenje vodenog sastava za vezivanje prema bilo kom od prethodnih patentnih zahteva na vlakna mineralne vune,

11. Proizvod za zvučnu i/ili toplotnu izolaciju dobijen postupkom prema patentnom zahtevu 10.

12. Proizvod za zvučnu i/ili toplotnu izolaciju prema patentnom zahtevu 11, karakterisano time što ima gustinu između 5 i 60 kg/m<3>, poželjno između 8 i 30 kg/m<3>, poželjno između 10 i 15 kg/ m<3>.

Izdaje i štampa: Zavod za intelektualnu svojinu, Beograd, Kneginje Ljubice 5